Pripovjesti : crnogorske i primorske

120 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

кад се свако весели! Кажуј, да те видам, гђе си данас ходио и шта си радиог Да нијеси на сугреб стао, или напао на мађију, или те чије зле очи урекле, или се омрсио, или о злу чијему вијећаог Кажуј, да те лијечим, да се сутра с тобом не уклиња пук.“ Али Грујо дрхће као прут, завезао му се језик, пресахло грло; шкрбоће зубима, бобоће уснама, стриже очима као тенац. А жена опет као жена не дава му мира, но све: „кажуј, крво, што си јуче радио, што закла себе и мене самоседму. Акотије од божје лако ћемо, ево нам светац у кући; ако ли је од вражје, исповиједај се чисто, пак ће ђаво у пако а ти у свијест.“

Кад чу Грујо да му жена помену патрику, јошт више поче да бијесни и јади, као махнити пас кад угледа воду. То жена виђе и рече сама собом: а да је ово од ђавола; пак стаде лијепијем начином око мужа да га укроти. И мало помало збиља остаде као у неком дубоком мртвилу и слабини, пак поче тражити попа да се исповиједа и покаје. — „А што си згријешио, ками ти мајци“ — А Грујо: „Главио сам да продам патријара Латинима за благо, но се кајем и очи вадим. Ако прије не сване и поп не дође опет ћу побијеснити и пукнути као цклени суд. Но хајде моја по попа да ми се је прије исповиједати и ове муке проћи. И донеси ми виједро воде да угасим жеђу, да не липшем као кријес о Петровудне.“

Тек се поче прозирати, у раздвој нотњи, похити жена у попа, куцне снажно на врата, а попадија, која се дигла да изгони говеда, дође да види ко је: — „Што си уранила, који су ти јади, Бистро 2 — „Дебели“, рече Бистра, „помамио ми се муж, него забога нека дође поп да му чита молитву од сна, е да би се како притајио, да нас не подави. .

— А знаш ли што му би, кукала!

— Ништа, секо, тако ми рождества што се примиче! =— А што га не припита на лијепе да ти каже на вјеру. -

—- Јесам залуду сву ноћ, но не зна што лаје, пак бртљи свашто као једна шарена прекоморна тица.