Pripovjesti : crnogorske i primorske

122 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Неће тамо поп ђавоље стопе док ми све не искажеш редом.“ — Па кад виђе да јој Бистра умаче и да је никако не може достићи, поврати се кући и каза своме чобану, најпрвога што срете на стругу, пак пође да буди попа: — „Дижи се погинуо, као сии погинуо! Хитај с петраиљом и с требник м, ето се помамио Грујо Милошев, наказа га Бог и свети Јован, јер је хтио самоседми грађанин да прода Латинима патријару. Ето је у селу поклич, — ко је витез! јер су дошли Латини да прихвате трговину, а благо је дошло у чапрама говеђијема јошт о поклада.“

- Поп Њешко, човјек нарави кротке и свијести разборите, био је напао, као многи људи, на жену лајаву и крвомутну; пакао живи на овому свијету; Рече јој да мучи и да не брбље. Док се он диже, облачи, прекрсти и поли купицу ракије, попадија обиде по села и каза, на вјеру, свакој другарици и познаници трипут више него је од Бистре чула. Она зна све што је и како је, али свакој препоручује да таји. Јошт није сунце иза врха промолило, ни слану са земље попило, а све је село знало догађај шире и дуље него ли Бистра. Као кад се под мете, све што више метла пред собом гони, све се смета више купи и настожи. | Кад поп у Груја, кад ли су му око педесет жена опсјеле кућу са свакоје стране, да што чују и виде. Досјети се поп да је то масло попадијино, раждене ону чету ђаволица, ђе у кућу и приступи к постељи, гдје је Грујо у зноју и забуни кља. Поштрапи га водицом, покрије му петрахиљом главу, и очита врачевну молитву с пера на перо.

Поче Грујо да свој гријех откријева: — „Ја сам се, попо, јуче обећао ђаволу. Преласти ме побратим Лука Богданов да изгубим душу и тијело. Не жалим себе, но жалим то јадно ђечице. Ако умрем бацитеме у јаму, или ми пустите трупље да га звјерад разнесу, нека ми се не зна гроба на овоме свијету. Откад су се људи крсту дали, није нико овако згријешио каошто сам ја. Али ти данас не могу да кажујем, јер се бојим да не прећерам и побијесним, но ћу сутра, ако се иза-