Pripovjesti : crnogorske i primorske

50 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Прође планину, прегази опет они каменити пут. Вила му се по памети успомена кад је ходио да купује рибу свецу и кад секући враћао. Која разлика! Сјећај се кад што угодна обноћ снијеш, све се памећу обдан повраћаш на милину коју си сањајућ осјећао; од свега се помињеш, све нађеш у памети као уковано, осим оне чаровне дивоте, коју је јавје и вријеме потмастило. Дође пред кућу Мркоњића, кад ли је пуста затворена. Не чује ни да пас лаје, ни да кокот поје, а већ је тобож разданило. Пренеможе се па сједне под орах. Николико не прође а ево Ружа с воде виједром на глави. Угледа Стевана испод очију, зарумени се па поблиједи и попане је ледена пот.

„Је ли Вуко дома, о ђевојко2“ рече Стеван.

„Дат ће Бог“! одврати Ружа отварајући кутња врата; „него је синоћ пошао са селом на војску“.

„А гђе су ти остала кутња чељад>2“ достави Стеван. „У приморју; али им се надам који час , одговори Ружа корачећи преко прага.

„А познаш ли ти мене, Ружог“ дода Стеван. Ружа умукне, уљегне у кућу, па сједне на горњи прозор, тако како не би вјеренику ни леђа окренула, нити га у очи гледала.

Виђе Стеван да га Ружа лијепо познава, пак стаде да говори: „Хћела је несрећа и моја и твоја да панем, прав као анђио божји, у сужањство. Не знам ни данас с чега, но се уздам брзо слободи и части. Нијесам ти могао послати прстен, нити те огласито вјерити. Идем на војну, пак Бог зна хоћемо ли се већ гледати. Ево ти обиљеже с руке, што сам прексиноћ узео матери из заклета од скриње. Знади да си моја и да нас до смрти не може ништа раздвојити“. Пошто то изусти, скочи на ноге и баци у прозор прстен, прођеден и омотан марамом. -

Ружа се смути! „Не смијем ја примати обиљеже мимо оца; но те заклињем да га узмеш, а ето Вуко тамо под Скадром, па како вас два учините; немој ме жалосну стиђети“.

„Збогом ђевојко!“ викне Стеван. „Дођи при