Pripovjesti : crnogorske i primorske

СКОЧИДЈЕВОЈКА 51

Бојани да ми видаш ране или укопаш трупље. Сјети се косовске ђевојке!“ Пак омаче као јелен низ ону раван.

Ружа диже с пода мараму и прстен и сита се врх њега исплака. Све мисли гдјећес њима: У скрињиг Преметати ће је маћуха! У тетке2 далеко је! Код другарицаг Нема вјерне. Пође.под орах, опажа види ли је ко, па у једну процијеп стабла уложи дар.

Није био Стеван николико одмакао, кад срете Марију и Руму гдје се враћају кући. Назове му Марија добар дан, па га меденијема ријечима заустави: _„А ми се били“ рече „препали да си сужањ. Јеси ли Ружу гледао 2".

„Зато сам и долазио у Шестане, а она на мене не хће ни да погледа, већ затвори врата и закле да јој се мичем с напасти“, одговори Стеван.

„Но Ћете бити јошт што пробесједили и претресли“ достави Марија козијем веком, „није опет ни Ружа тако дивља иако није углађена приморкиња“.

„Нијесмо свеца ми ни жугнули, ни једно друго у очи погледали“. Поврати Стеван као једак на такво неумјесно питање.

„А. гђе ћеш сад>“ окрену вјешто Мара. „Што не сврати да се малашно код нас одмориш 2“

А Стеван: „Немам кад, хоће ми се да сам вечерас на Бојани, или да дам главу“.

А Марија: „И Румин је очух пошао како чух, синоћ на војску, зато смо и дома похитале. Долазили господареви улаци и вас дан с поклича кликовали: ко је витез! А ти збиља гђе си ходио по овому жаропекуг а ми се забринули слушајући да си пасу сужањство“.

„Да видим оне старости јесу ли још живе“ прекине Стеван.

„А би ли код ујака, Стеване 2“

„Бих трен“.

„је ли добро кнез, хоће ли и он на војску 2“.

„Не знам ништа, но знам да је на муци; просуо оно своје гладницима па сад пуха у шакама“.

А Марија: „ја не вјерујем да неће онакви лав

4»