Pripovjesti : crnogorske i primorske

52 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

на Турчина...“ пак сједе као да чека дуги одговор. „Кажи збиља што, да знам хоћели ми бити Вук 32дружан“. „Немам кад“ викне Стеван крочећи, „него збогом, и Ружа ти на велики тешки божи аманет!“ Кад ово изрече, тркну као да намири омету.

Кад Марија допрје кући, стаде најпре да припитује и искушаје Ружу лијепим начином, тек да јој извуче коју ријеч: што је Стеван долазио, што је причао, гдје је ходио, шта ће радити и када ће доћи. Ружа није знала да отповиједа на ова питања, но каза право оно што је било, само затаји да је дар примила. Кад виђе Марија да јој лијепе не помажу, удари у ружне: „О несрећо и срамото! добро се рекло: у сваки род по један рог. До данас у Мркоњића кући није га било, а јутрос га припе ти. Боље да сам удовала до гроба него ти дошла за оца, да овој мојој несретњици утопим срећу. Ако ти дође жив отац, хоћемо те изагнати; да сирово дрво не изгори уза сухо“.

Ружа се скамени.

Стеван приспје на Бојану у праскозорје. Уљегне пред Бемба, каже му све редом и добро га обесели. „Били се ти поуздао поћи до Скадра и предати нашему војводи једно писмо“2 рече му Бембо.

„Бих“ одговори му Стеван, „по свој прилици биће ноћ тамна, него ми омотај писмо у велико, да га виде из далека наше страже, да ме не убију уиме Турчина“.

Писмо Бембово бијаше збиља дуго и широко. Соколи Лоредана да се придржи а ево му помоћ одасвуд. Стотину лађа напунио и ооружао Иванбег; хиљаду момка води кнез паштровски; четиристо Пуљеза вози Малипиеро. Најпосље пише да је опремио своје људе, преођевене у фратарске хаљине, да узбуне и подигну Малисоре и горњу Арбанију за крст и слободу. Е Е

Стеван дохвати писмо, одвезе се до под град, изађе на сухо и све пожапке прође турско око; кад сине муња зазри пут, кад сијева пани потрбушке. Од ло-