Pripovjesti : crnogorske i primorske

у

56 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

те убије такмаца. Скочи кулук на побуку, веже му руке наопако и баци га у дно тамнице. Трећи дан изведу га пред кадију, који осуди да га набију на колац да се с коца ка'е. Џелат одјеље колац, и већ воде - Стевана да га натичу, док оџа викне, како је у Турчина обичај кад смиче кршћанина: „Ако ћеш пљунути на крст и посунетити се, да си прост!“ На стравични призор одјељана коца, жалоснијем срцем и смућеном душом пусти Стеван да га сунете. Поставши Турчином добије коња, оружје, одјело, али се не хће нипошто женити ни абдес узимати, пак уђе у јаничаре и запише се цару војник за довијека.

М. РОТАЦ.

При мору међу Лаством и Баром видиш и данас развале старог манастира богородичина на Роцу, или Рацу, или Рту; како коме љепше на уху звучи; такође и гомиле разоренијех градића Хаја и Нехаја, који леже манастиру на поглед.

Краљ Милутин српски и матер му Јелена сазидају цркву и манастир године 1310, и упуште му многа села и многе земље у нахији барској и у опћини паштровској, како изговара повеља дана у Неродиму граду, што није чисто допирала до М. Болице которскога повјесника, који о Роцу неизвјесно пише.

За времена наше приповијести цвјетао је манастир Ротац богаством, украсом, прилозима и браством побожнијем и ученијем. Био му јеглава игуман Серафин Поповић и он Паштровић, посник, проповједник и жарки родољуб.

Једно вече довезе се Стеван Штиљановић под Ротац и уђе у главну ћелију, у којој нађе игумана гдје с покоре преписује нови завјет. Игуман се зачуди кнежеву ненадну вечерњем доласку. Пошто су се питали за здравље и рекли да су здраво, почне кнез да откријева игумну своју тајну намјеру: како је наумио селити из отаџбине прије него га Млечићи удаве: „Дошао сам да ме исповиједиш, и причестиш, и да ти