Pripovjesti : crnogorske i primorske

СКОЧИДЈЕВОЈКА 50

оставим два заклада на сахрани. Први заклад опоруку, којом остављам своју преоставштину сестрићу, ако се жив поврати и стани у отаџбини. Дође ли му пусти глас, то моје нека пође половина манастиру Прасквици, којега сам ја оградио, а друга манастиру Дуљеву, којега је оградио Душан. Земље и кућеу надлушкоме пољу остављам Роцу да ме помињете жива и мртва. Ево ти о томе моје саморучно писмо. Овај самопис објави кад чујеш да мене већ није. Други је заклад Ружа, вјереница мог сестрића. Отац јој погибе под Скадром, крвави јунак, Бог да га прости, а она оста на маћухиној немилости. Бојим се да је не изда ковачу, да ми не искоби сестрића. Ти оче, имаш у Зупцима вјернијех кмета од цијеле узданице, предај им Ружу на аманет, нека је причувају и наставе, ако буде од Бога суђено да се заруче, да живе у љубави и слози. Кад добавиш Ружу дај јој ово пет дуката што јој их је вјереник послао са поздравом и да му се брзо нада“.

Игуман видећи да је кнез озбиљно одлучио селити из отаџбине, није се могао усудити да му разбија, него му срце преври од жалости па стаде да плаче као мало дијете: „Укроти се, оче Серафине, и поштеди те сузе за вишијем губитком. Немој мислити да се гријешим, запуштав отаџбину без главе, данас кад је у шкрипцу међу лавом и змајем. Јошт је преостало српске земље и хрвацке, пак идем тамо гђе ћу барем јуначки гинути, а не да ме овђе из потаје трују. Сад када се Иванбег ожени с латинком, а постаде госпоштини зет и дужду Ђетић, шта ћу овђе да радим 2 Хоћу ли чекати као овца нож» Ако се дочепам Херцеговине прећи ћу тамо у Сријем и чут ћеш јесам ли жив. Данас нема наде до у Бога и своју мишицу“.

52 „Кад си намислио селити“ рече игуман, „ја ти нећу ни смијем ту намјеру разбијати, ако и видим да ће ова шака народа без тебе пропасти. Твоју ћу опоруку свето испунити, Ружу сахранити на црковному, гђе јој се неће ни влас с главе ишчупати. Ако мене смрт уграби првога, наћићу вјерну замјеницу. Тиси, кнеже, јошт момак, можеш доста урадити за твој род