Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

„Дакле говори — казуј! Ти виднш да сам узнемирен!“

„Дакле чујте — Енрика је будна и пева над једном маленом постељом — у којој је — — — =

„Ти си полудео — шта, говориш !

„У којој једно умиљато детенце са умиљатим осмехом своје очице на њу упире!“

На ове речи, дон Јозеф скиде свој шешир, испод ког се указа разбарушена црвена. коса, која му је на чело пада — његове руке почну дрктати — његове очи неком необичном ватром севати, а на лицу и усницама, указа, се неки ђаволски осмех. —

„Барадас — Барадас — бо лити лажеш !«

„Та. ви се не морате толико о њој бринути !“

„„Лудо! Знај да ја љубим ту жену! Само мерим твоје речп, да видим да ли исте за. мене каковог значаја имаду. Ја љубим исту жену тако силно, као — што мога брата мрзим! Тај брат, тај несретник, који ми се од своје младости предпоставља — коме је једна CRKHTница циганка при рођењу прорекла да ће круну носити, прореркла само зато, да је мој отац добро награди, — умео јен Енрику присвопти!““ ,

Барадас, који није ни мислио, да ће та новост, на другог сина, таквог утнцаја имати, желијо је сада, да се јошт исте ноћи у Делмонте поврати.

„Ти лажеш, несретниче! То није могуће! Ако ти је твој живот мио, то ми одма прибави доказа, о истинитости тих речи!“

„Сутра пред ноћ одвешћу вас Ек Енрикиној колеби!

„Не сутра, још ове ноћи!

„Омилутеј се Дон Јозефу!“ —

„Колебе не леже далеко од дворца — ја се морам jom ове поћи уверити!“,

У људској страсти пливајући син Дона Мигуела Серана, натуче свој шешир на разбарушену главу, убрише зној с' чела, и пође напред.

„Напред! да ме одведеш к Енрики!

„Она сада спава, Дону Јозефу!“

„Умукни лупежу! дар се бојиш од овога времена или девојке! Ја ти заповедам, да ме пратиш, јер ја незнам која је колеба Енрикина!“ Барадас је увидио, да не сме дуже оклевати, — није му био страх само од те грозне ноћи, и што грмљавина непрестано са страхотом тутњи и киша пада, — но и од Јозефа. Ми га познајемо од младости као одважног и у дивљој страсти, огрезлог човека, који неке тајне путове п умишљаје има, и што је год бивао старији то је његово лице све бивало мршавије, тавније, и тако страшног п0"гледа, да му се сваки радо с пута уклањао. Његов седи, и пун поштења, отац, чисто је с тешком брпгом о будућности свога сина, Јозефа, мпслио. 5