Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

il

"Францишвко се удали брзим кораком преко парка к степеницама водећим > дворани, но примети да неко за њим корача.

Енрика је у намери била, да се што пре, између густог грана, неопажена. кров капију дворца удаљи — ала, и за њом се зачуше неки брзи кораци — али ко би тако доцне по парку ходаог — мора да се. преварила.

» Мора, да је нека трула гранчица одпала! рече сама у себи п двогубим корацима пеђе на пред. — У тај пар укаже се иза пбуна један човек, који пред њу стане, — она се тргне — диже главу страшан страх обузе јој цело тједо — то је Јозеф !

Она је хтела викати свог Францишка у помоћ, али је глас изда у том магновењу указа се из' густих грана јошт један човек — Францишков отац:

Дон Јовеф стаде победоносно пред њу — он се ни надао није, да ће му овај план тако за руком пепасти. «Ево је отче», рече лагано, но таковим гласом, даје Енрику до срца тронуо — «ево љубавнице мота липомернор брата, који је тако вешто умео, пред тобом опадати ме — ми смо их прашлушкивали, да би се уверио, да није обмана! Погледај, то је Енрика, невина твоја служавка!»

Дон Мигуел Серано бијо је силно потрешен овом тајном — но ипак, упрвом магновењу, није бмео своме сину Јовефу у коме није поверења пмао, веровати! Худи Јозеф, познавајући с кроз отца свог, припремио му је удар, ког ће дејство све његове жеље морати испунити.

БА. да би отче,« рече он с потресајућим гласом, о предстојећем све дознао и по томе нуждне кораке чинио, имам, на. жалост. јошт е' нечим чудноватим дате изненадим — ја те само молим, мој отче, да при том призору не заборавиш, да нисам Ја, но 180] син Францишко, виновник тога, дела, «

Јовеф јете последње речи ладнокрвно но ударајућим гласом изговорио, од коих је Енрика, дрктала.

»Погледај тамо, шта ти" Барадас носи!« рече даље, давши Барадасу знак, који је не далеко стајао, да ближе ступи.

Баредас, носећи нешто плаштом покривено, на својим рукама, и ступи ближе.

Стари Дон Мигуел није бијо у стању ни речице проговорити. Он је не стрпељиво изчекивао на други удар, који му се спремао.

У тај пар погледи Енрика Варадаса и терет који на рукама држи — усправи се — страшна мисао проби јој мозак — али то је не могуће — тако бездушни, O неможе бити Јовеф нити његов позвани Барадас!

Али шта би тај плашт могао покриватиг Ако би ипак њезино дете било, које јој је из колебе украдено — ако је то њезина драгоценост, што је плашт докрива.

Енрика подиже косу с' чела, са ког јој ладни зној капаше, смртни страх указа се на њезипомлицу — кад би то њезино дете било! Слаба! жена осети у себи пеку чудноватуснат)у — опа мора томе двоумљу крај утатити!