Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

19

_ Као лафица прискочи к' долазећем слузи, п скине плашт с Барадавових руку — страшан глас зачух се с њених дрктајућих усница, а њено лепо лице од ужаса позелени:

„Моје дете — моје дете!“ викну очајним гласом, и устреми се чудноватом снагом на крадљивца свога детета, које му из шака изтрене, пл повика, „радите са мном што хоћете, убите ме — удавите ме само поштедите моје дете!“

- – Дону Јозефу превуче се победоносни о:мех преко лица, који даде слуга знак, да со удали — његовог се срца слабо коснуо страх, који је мученичко створење трпило: ;

Никакове помоћи! Да се њен Францишко бар надао том неваљалом поступку, брата свог, он би већ у магновењу бијо ту — он би заиста морао заборавити да, му је Јозеф брат!

„Баудница ова држи у наручија дете твога првенца“, рече Јозеф _ ладнокрвно, окренувши се к своме отцу, који је тронут материском љубављу, назад ступио, „сада судп отче!“

Стари Дон Магуел бијо је од те нененадности и вике очајне жене, чнето поплашен, он осети како га свака реч, јадикујуће матере, у

срце дира. у

Само за једно магновење стајао је тако стари Дон Мигуел, док му не пројури та мисао кроз мозак: Да је његов првенац, понос његове старости, — његов син Францишко, у кога је он сву наду полагао, за ово не дело обтужен.

Силан јед подиже му се у препма, а очи му се чудновато засветле, што је Јозеф са задовољством приметио.

„Он ће ме џамтити“, рече дрктајућим гласом, — „блудни син.“ А ти девојко, да си проклета, ти, која си под видом поштења, примамљиву змију покривала, п нас са предрачуњеним лукавством варала! Ти примораваш отца, да најмилије презре п од себе одбаци, ти си му

_ то отргла у лукавој нади, да Доном од Делмоцпте постанеш! Проклета, нек је твоја нада, коју ћу ја знати уништити, па ма ме п живога, стало! Проклет нека је плод ваше незагонпте љубави. — Ја ћу непоколебим- остави, и вас, овом челичном руком, за свагда, раздвојити“

Енрика, је са све већим страхом слушале речи Дона Мигуела, она осети да јој тело дркти п ноге клецају — она осети како јој се крв у жилама с леди, п како јој се глава збуни — у неком незнању, као да тако мора бати, и као да јој сама душа говори, викну, падши на колена:

„Прокунте мене, хиљаду пута прокунте мене — само ми дете поштедите! Ништа, више није било у мени осим чисте људави — никакове жеље, нпкакове наде, осим само, да будем љубљена!| |

„Иди, блудницо, испред моих очију!“ викну Дон Серано у највећој јарости. и и

"То је било п одвише за једну жену, она претиште олаго на своја прса; и падне онесвешћена, на земљу !