Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

15

Дон Мигуел, претурајући неке папире, као да би тиме хтео своје усколебано срце умиршти, и немислоћи што је целу ноћ у неспавању провео, и што“ се већ јутрењи зрачак кроз прозор указује и горећој свећи евзтлост одузима. У једанпут се окрене к' Францишку и рече:

»Чим се дан укаже, ти ћеш се са Домингом, који ће уз тебе бити, без оклевања за у Мадрид, кренути, где ћеш ово шпемо моме пријатељу п Генералноме капштену трупе краљичине, Дону Еспартеру предати, Из дворца да се ниси макао, док коњи не буду оседлани. = то је моја заповест !«

»Отче мој — та је заповест одвећ строга !«

„А заштог — Дон Мигуел окрену се к своме сину с погледом пуним јарости и нерасположења — »тешко теби ако се усудиш мојој заповести успротивити — пи ону блудницу потражити, која је умела, једног лакомпсленог лудака, у своју мрежу уплести |« -

Дон Фрашпишко побледи, — сада је све знао.. Он се устрави и осети како његове лагане речи дркте — он осети, како му се прети, од љутине и страха стишкавају п за мач пружају, који је испод огртача, виспо — »он је твој отац, « опомену га неки тајни глас и стиснута песница клоне « мача. —

»Ја сам се до данас,“ рече по том, тихим гласом, с: радошћу, свакој твојој заповести покоравао и твојим жељама, повиновао, — али овој, коју си сада изговорио, немогу се повиновати, па ма ме и живота. стало. «

» Деришге — шта се ти смеш усудити противу оног, који ти је живот дао, и који те опет до ничега довести може. « пи.

»Овај, који код тебе стоји, није више дете, но човек који уме зрело мислити и сам собом располагати.« BR

»Ти остајеш моје дете, докле год ја живим, и твоја будућност Лежи у мојим рукама. «

„То ме онда боље овде уби, но што ме гониш, да безчестан будем. Ја љубим Енрику, ја. сам се њој, за довека, мојом заклетвом обвезао, и остаћу јој веран догод у мени срце куца, па ма се удалио јошт тако далеко колшко ме твоја жеља удалити може! Ти си мој отац!. Ти ме можеш убпти, — али ме никад неможеш нагонити, да издајпца моје љубави будем,“ | |

Дон Мигуел, слушао је са обореном главом слободне п одважне речни, свога сина. :

„Ми немамо више шта да говоримо“, рече он одсудним и оштрим гласом — „одлази испред моих очију у Мадрид; ја сам обмањен, ја сам преварен.“

„И то су последње речи, мој отче, с' којима твога, сина, на даљни пут шаљеш» Ја сам С детињом љубављу и с поштовање свагда тебе гледао. — Шта сам ти тако страшно с грешио, те ме тако одбапујешг — О мој отче, ја никаково зло учинио нисам, осим што сам једну по: божну и лепу жену љубпо,ап "сада љубим — хоћеш ли зато да ме Трокунеш 2 Погледај у твоје срце — потражи у прошле дане — обазри