Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

| 19

»Не, не) рече уздитући она »Тебн боже нек је хвала!« Њене крваве руке нису осетиле, да им буди шта, п даљем копању , на путу стоји, но јој снага малакса, — и тако је морала, за једно магновење одморити се. — Али љубав к' Францишку и ке свом детету снажила је она је била мати, која је дужна. помоћи тражити !

Са новом храброшћу одпочне земљу избацивати — и на једанпут ·— зрачак утехе указа јој се на лицу. — Мека земља, изван вавиЛона, одпоче у пучину падати, коју је она, с неком лакошћу и брзо са својим крвавим рукама, избацивала,

»Ми смо спашени — спашени !« викну радосно, као да би тиме хтела и своје дете тешити, које се у грозничавоме бунилу налази »крајње је време, скоро ће почети и свањпвати |«

Свеж ваздух слободе, одпочне к њојзи продирати, она усклокну И покуша, да ли би се њено вито тело, кров тај узан прокоп, провући могло — нужда и смртни страх повика у њој, да „може! «

Хитро с“ чепа бледу дрктајућу девојчицу, и пажљиво је стави, пошто је најпре ватрено пољуби, на шибље изван вавилона — по том 66 она одпочне за њом провлачити, п с“ великом муком дочепа се слободе — мала отвори своје очице.

»Ми смо спашени!« проговори Енрика тешко дишући. У истоме магновењу зачух се неко шуштање између шибља — она слуша шта, то мора бити |

Мучни тренутак. — Bpno kao муња узме у наручја своја дете, п погдеда јошт једанпут к“ месту, одкуда се шушањ зачух. — Њој је лако било кров таму видити , јер су јој очи већ на мрак навикнуте биле.

Из'а пбуна, приближаваху се, лаганим кораком један човек к“ црноме вавилону — Енрика уздркта — тешки унутрашњи јаук потресе јој уснице — приближавајући био је Јозеф, она је његово вребајуће лице познала.

Шогнуто и брво провуче се Енрика кроз густо шибље и одатле све даље к' вратима, која у слободу воде — у страху учини јој се као Да неко за њом брзо корача — са двогубом снатом летила је гоњена, држећи своје дете, све даље, — као од фурпја гоњена, бегала је необзирући се, све даље п даље, у мисли да ју Јозеф, чије подмукло смеЈање као да чује, гони, —

O пао муком допре до простране и густе шуме Бедоја,.у којој је, као што Барадас причаше, вампир свој грозни траг за собом оставио. — Она се кров густо грање провлачила сре даље, и негледајући, што јој трновити пбунови руке гребу и хаљине цепају.

У једанпут је остави и последња снага — она падне између шибља, на које је сунце већ свој први зрачак спустило. — Мртво-бледа лежала је удаљена од пута у овој усамљеној шуми са својим дететом. —

Кад је Дон Јозеф, пошто су се гости равишли, мислио, да је удесно магновење дошло, да већ једаред своју цел постигне и ке ЕнриКи оде, — упути се, с лаким кораком и врло пажљиво, кроз парк Е' црноме завилону.

о»

а