Prognanstvo španske kraljice Izabele ili Tajne dvora madridskog

Његово бледо лице радостно се осмејкивало, што је, одавно же- | лећу цил постигао — неможе га нико узнемприватп, јер је свога Блра- — ' даба у пестацу наместио, да пази — са неком злобом ступи Е гвозде-

ним вратима — нестрпељиво окрене кључ полако у јакој брави и ступи, брзо за собом врата затварајући, у унутрашњост вавилона,. уЕнрико — лепа Енрико!« — викну дрктајућим гласом.

По том с“ отвореним очима, погледи кроз густи мрак, и тражи. наједанпут отвори врата. — Вавилон је бијо празан, — Енрика је побегла ! E У једанпут ce Bampece Y вавилону његов дивљи глас — његов | рачун, на ком је тако основно зидао, бијо је, чрез несретног послужитеља, разорен. Неко га беснило обузе — Он мора својој бурној крви жртву принети — мач се, у његовој руци заблиста — појури ке оном пбуну у коме је верни Барадас прпкривен стајао. »Лупежу — твојим животом одговоран си за ону жену! Ти си је пустио да побегне — дакле у пакао с тобом! Јозеф је добро погодио, — слуга Барадас, немлого бољи од свога. господара, примпо је награду за свагда — он се, дивљим гласом, продере и стропошта се на земљу. — Јозеф, коп је, посвом рачуну држао, да се Енрпка није могла далеко удалшти, и даће ју моћи јошт и ухватити, појури кроз густо грање, као змија путем, где се надао Енрику достићи IV BIT, == +

МЛАДА КРАЉИЦА, |

Величанствени Дворац Херцега Еспартера трепти у својој блистајућој и талазећој сјајности. Мадрид је славио неумрла дела, тога првог војсковође краличиног, — који је бијо у исто време и суфегент до пунољетства малољетне краљице Изабеле.

Прадо, Плаца Мајор и Пуерта дел Сол, те најлепше улице и места, шпан ске престолнице, разлегаху се од живе п радостне вике људства. |

„Смрт противницима — живио Hemap?repo , ro0eanom од Лухане!« захори се из хиљадама грла људских испред дивног дворца краљичиног:

„уда живи Изабела — живила Кристина,“

Еспартеро је истина велики војсковођа, али хрђав државник! Он је, као син једног сиротног возиоца (кочијаша) из Гранагуле, дошао с“ његовом храброшћу и срећом, постепено до те славе и постао Херцегом од Лухане — он се осећао у својој снази, волео је, да се поред његове смирености, ипак укусно облачи и украшава.