Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

180

Сада влада у многоме нејасност у погледу односа између суда и лекара, који као вештак треба да се изјасни о душевном стању болесника. По правилу ће се наћи да лекар одмах свршава с мишљењем о казнено-правној одговорности оптуженога, пошто се урачунљивост на неки начин сматра као природом одређени појам, који не зависи ни од каквог људског законодавства. Под садашњим законом то се у осталом може и бранити, у колико се он тумачи, да под његове појмове „Луди и Суманути“ сви они потпадају, који се могу озвачити као душевно болесни и да се у овоме смислу душевна болест и неурачунљивост исто тако поклапају, као и по швајцарском пројекту.52

На сваки начин по нашем пројекту стање ствари друкчије је. Питање ко не треба да буде кажњен, услед ослабености душевних сила, правно је питање, које као и сва правна

вост, већ утичу само онда, кад су они својим дејством променили нормалну опредељивост мотивима“.

Ипак само се по себи разуме да ову нормалну опредељивост мотивима, закон означава изразом „слобода воље“.

% Као што је већ поменуто ипак је тешко да се садашњи закон тако схвати. С „Лудим и Суманутим“, на сваки начин мислило се само на таква лица, која су својим понашањем свакоме одавала своје ненормално душевно стање. Кад се сада знатно проширује неурачунљивост због душевне болести, ово се не чини на основу каквог позитивног законског прописа, већ што се овде, као и свуда где се тиче основа за ништење казне, сматра да стоји овлашћење, да се може држати да је закон непотпун и да се он може допунити. (Швајгард ПТ изд. с. 340). Питање у · колико ово треба да се прошири, природно је да припада компетенцији судова; кад какав лекар изјави да је неко лице душевно болесно и према томе нвурачунљиво, онда би овакву изјаву могао суд одбацити, ако није мишљења да се поклапају медецински појам о душевној болести и правнички о урачунљивости.

Међутим изгледа нема сумње о томе, да на овом пољу, можда допуштено проширење законских основа за некажњивост, не сме ни у ком случају ићи тако далеко, да се сваки душевно болестан човек оглашава за неурачунљивог тако да се не може казнити. Већ та околност, да ово гледиште нису до сад усвојили ни закони других земаља, потпуно би довољна била да покаже, да ово није ни у колико нека тако природна правна форма, тако да би се она могла поставити чак и без законске основице. Најдаље, докле се у опште може доћи, ако се природа ствари узме за Основицу законске допуне, то су одредбе о којима влада готово потпуна сагласност, а то је: да душевни поремећаји, који учиниоца лишавају способности да разуме природу својих делања или да у погледу на њих влада својом вољом, у сваком случају морају проузроковати ослобођење од казне.