Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

ја |КУ Ако нећемо да се изложимо истој судбини, онда морамо изабрати једно од двога: или закон мора сасвим ћутати о казнено-правном значају стања нужде или мора изрично при знати, ако не и законитост онда ипак некажњивост делања, учињених у стању нужде, у потпуном обиму, у коме ово стање треба да служи за основицу ништења казне. Казнени закон не треба да се о томе изражава, у колико отуда следује ништење казне, што не стоји урачунљивост или отуда, што је отпала противправност, али ништење казне које се изрично признаје, свакако не сме бити само оно, које потиче из неурачунљивости док се преко онога, које се изводи из правног делања, премда и оно треба такође да је признато, ћутке прелази. Међутим теоријски се не може бранити, да се потпуно ћути о значају стања нужде, кад се говори о праву нужне одбране, а не би се задовољила ни практична потреба, која изискује, као што је већ изложено, изричан законски пропис за овај тежак и споран случај.

Кад ово питање треба да буде предмет позитивног уређења, онда се даље мора тражити да оно буде слободно од сваке самовоље. Гледиште које иначе важи за многе односе, а то је, да је боље одређено, па ма и самовољно правило, од неодређенога и колебљивог, не важи кад је реч о томе да се неко делање означи као злочин. Не могу се ради удобности делања, која су сама по себи беспрекорна, учинити кажњивим делањима, и ако се обратно до извесног степена може бранпти да се са овога разлога пропусти кажњавање оних, који заслужују казну. Међутим нашем садашњем устројству пребацује се у многим погледима, да је самовољно. Самовољно је да се ни у ком случају не могу вршити други напади осем напада на имаовинска права, а самовољно је и то, да се ни такви напади не одобравају, кад нису предузети зарад спасења тела или живота већ имовинских права н. пр. кад би се хтео да угаси какав пожар или да спречи каква поплава, у случајевима, где од њих нема никакве опасности за лица.

98 Закон од 20 Јула 1898 о населим и пробијеним бродовима прописује у 5 5 да је дужност, кад се ствар тиче спасавања људског живота, да се претрпи свако располагање са својом имовином, које би сматрао да је потребно, онај, који руководи спасавањем. Ипак по 5 2 треба и приватна лица да раде „како најбоље знају и умеју“ не само у давању по-