Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

се тога курталисао, почне бегати да употреби сваку силу, која је потребна да се његово бегство спречи, уколико се ово не би могло постићи на целисходан начин, каквим другим средством, мање насилним.“

Одељ. 44 понавља иста правила на случај, кад приватне. лица покушавају хватање, али са тим знатним ограничењем, да употребљена средства не смеју да су на то управљена или да су за то способна, да проузрокују смрт или какву тешку телесну повреду. А одељ. 45 распростире ово последње правило на све случајеве хватања због мањих деликата. Најзад. одељак 46 овлашћује свакога, који је неког ухватио на за. конски начин, без да је била потребна каква наредба о притвору, да употреби таква средства, која су потребна, да би се спречило његово бегство. А одељак 47 изриче, да то важи и код других деликата, али с ограничењем, да средство није за то способно, да проузрокује смрт или тешку телесну повреду.

Напротив у већини земаља ово питање није обухваћено законским прописима, већ је остављено оцени суда. У Немачкој узима се у опште, да се сме пуцати на онога, који бега, али свакако не у намери да се он убије, што би и само по себи било прекорачење онога, што је нужно да се циљ постигне. Можда би се ово питање и код нас готово на исти начин решило. Међутим они, којима је дужност да хватају злочинце и бегунце, у праву су да знају, шта они могу и смеју да учине зарад ове цељи, да не би били повучени на одговор, чак и кад су отишли даље но што је требало, ако је то учињено у доброме уверењу. Циљ је одсеку 8 5 48 да ово постигне. Држали смо, и ако, истина, под великом сумњом, да треба допустити право нужне одбране само наспрам таквих лица, која побегну после већ учињеног законског хватања, као што је ово учињено у шведском и у финландском пројекту. Дакле није допуштено да се пуца на каквог злочинца који бега, а пре тога није био ухваћен, ма како ге сматрали за опасног.

По једногласном правилу у свима земљама, противправно пропуштање, одиста, само по себи, не даје овлашћење за нужну одбрану, али га збиља даје онда, кад је пропуштање саставни део каквог позитивног делања нН. пр. кад