Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

180

казнени прописи, сами по себи, односе само на једну врсту или на поједине од разних врста, којима се може учинити кажњива повреда права, а нарочито на „непосредно извршење“. Ову претпоставку пројекат одбацује, као неправилну, и што он то чини, томе треба приписати не само теоријски, већ и други значај. Тако кад би она била тачна, онда би по већини казнених закона остао некажњив цео низ таквих делања, о чијој кажњивости нико не сумња. Кад би н.пр. по нашем садашњем закону, специјално припрећивање казном било управљено само противу непосредних проузроковача повреде закона, т.ј. противу оних, који ту повреду проузрокују без каквог посредника, онда би се морали ослободити сви они, који се послуже посредницима, неурачунљивим због старости, незнања или душевне болести, пошто они нити су подстрекли на злочин нити су помагали при његовом извршењу. А онде, где се посреднику може ставити на терет само нехат, могао би се и онај, који га је хотично навео на овај нехат, само да би изазвао повреду закона, казнити само за подстрекавање на нехатан злочин, и најзад би онај остао без икакве одговорности, који би, каквим грубим нехатом, изазвао какав нехат кога другога, који би се могао лако да извини. Али нити се сме признати ма који од ових закључака, нити се то у ствари чини, а кад је тако, онда отуда излази и то да се специјалне казнене одредбе не смеју схватати сувише уско. Ко какву особу, која мисли да њена пушка није напуњена, наведе на то, да на кога пуца, он ће бити кажњен баш по одредбама казненог закона у специјалном делу о убијству; ко наведе каквог оца, који сам не зна ништа о сродству, на то, да изврши обљубу над својом ћерком, биће исто тако кажњен због родоосквернења и т. д. По томе нема никакве сумње, да бп ово морало важити и за онога, који употреби потпуно урачунљиве посреднике, ако у закону није казано ништа противно, јер нема потребе да се уносе у закон нарочите одредбе, да би се осигурала њихова кажњивост. Кад је покушавано да се на овоме пољу брани нешто, противно овоме, нарочито се на то наслањало, да онда нема оке узрочне везе, која је потребна по општим правилима, кад се између онога који дела, и последице, угура једна потпуно одговорна особа као непосредни учинилац. Међутим очевидно је, да не ваља доводити у везу слободу човечије воље и казнено-правну од-