Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

181

говорност и ону чинити зависном од ове; а исто је тако очевидно, да једна таква слобода воље нема никаквог утицаја на казненоправну узрочну везу (Каџзајпехиз), за коју се ипак не тражи, да успех мора неопходно да наступи, већ само да је његово наступање дотичним делањем потпомогнуто или олакјпано,199

Према овоме мора се узети да стоји, да су излишне осебене одредбе о кажњивости оних, који сами непосредно не врше повреду закона, па било да је сам посредник казнено-правно урачунљив или не. Али осем тога, што је ово излишно, има још важнијих разлога за то, да се овакве одредбе не уносе у закон.

Тако искуством је доказана истина, од које до сада није доказано да има изузетка, да правила, која су по овоме предмету уношена у законе, пате од многих опипљивих и опасних махна и да по томе изгледа, да је у опште скопчано с ванредним тешкоћама, да се овде мисао обуче у такву форму, која не би изражавала ни сувише много ни сувише мало. И поред све међусобне разноликости — а ова је, као што ћемо доцније видити веома велика — сви се закони слажу у томе начину изражавања, као да за одговорност посредних проузроковача (Подстрекача и Помагача), мора бити од решавајуће важности, да је какво злочиначко делање учињено од непосредног проузроковача (учиниоца) — делање, на које је онај хотично или са знањем навео или подстрекао или у њему помагао.12“

Међутим овакво уређење садржавало би највеће неподобности. Ко би подстрекавао на какав покушај са неспособним средствима или противу каквог неспособног објекта, знајући за ову неспособност, имао би се у таквом случају, поред свега тога, тако да казни, као да је у ствари крив за покушај, — ко би подстрекао на какву крађу противу самог себе, као да је он сам украо и т. д. Наравно да ово закон

383 И у другим земљама сада, се наука, све више окреће противу досадашњег учења о саучешћу. Тако је оно одбачено од писца руског пројекта проф. Фојницког, од проф. Листа, Ламаша, Лилијентала, Цирхера, Сајферта и От. Р. Грама, а у енглеском парламенту означио га је Аторнеј Генерал као једно лукавство. Види Гец у Саопштењима међун. кримин. удружења с. 438.

14 Овакво схватање преовладало је у ствари и код немачког Рајхсгерихта (Касац. Суд), види Крис у Часопису за укуп. крив. право УП, с. 521,