Projekat opšteg kaznenog zakonika za Kraljevinu Norvešku : motivi izrađeni od Komisije, postavljene Kraljevskom odlukom od 14 novembra 1885 god. po želji Ministarstva pravde nemačkog carstva

183

ови закони узимају, противном општем учењу, да може бити саучешћа и код дела, за која се сам учинилац не казни. Други, опет, закони не постављају по овоме питању никакво правило, што ипак извезно исто тако мало томе доприноси да ствар буде јаснија, кад они у осталом одвајају саучасника од учиниоца.

Несумњиво је да је главни основ овоме спору то, што је закон постављањем појма о саучашћу, одвојио ствари од њихове природне везе, стављајући у везу његове т.зв. саучаснике са кривицом неком другог лица, место да цени повреду закона, коју су они сами намеравали. Нико не сумња, да је онај, који с предумишљајем убије ванбрачно туђе дете, крив за убиство, хотично с предумишљајем по 5 14, 2 нашег закона. Исто тако нико не би могао сумњати, независно од правила о саучашћу, да би на исти начин био кажњен п онај, који би проузроковао смрт детета тиме, што би његову матер навео на извршење убиства, или да учинилац може бити одговоран за детоубиство, док је кривица подстрекача обично убиство. Исто тако не може се сумњати, да би онај био крив за убиство, хотично с предумишљајем, који би с размишљањем навео кога другога, да у каквом испаду љутње кога убије, док би непосредни учинилац могао бити кажњен само за хотично убиство без предумишљаја.

Ово исто важи и у погледу питања, противу кога је у опште управљена казнена претња. Правила закона о саучашћу, буквално тумачена, већином воде томе, да сваки може бити кажњен као подстрекач или помагач, и ако по специјалним казненим прописима може бити учинилац. Међутим овим се само уноси један нов замршени моменат, у једну такву тему, која је иначе по себи већ тавна, и најзад, ипак се мора признати, да свакако у многим случајевима није могла бити то намера та, да саучашће треба да буде кажњиво, лругим речима, да је начин изражаја закона у глави о саучешћу у толико некоректан. Ово важи н.пр. односно т,зв, нужног саучешћа. Међутим то важи иу многим случајевима, где закон претпоставља учиниоца с нарочитим особинама. Кад закон нпр. припрећује казном оца, који заведе своју кћер на лакомислени начин живота, то је ван питања, да се неће казнити какво страно лице, чијим би се даром на наговарање отац користио, пошто би овај морао бити учинилац, а