Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

406 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

После устанка у Херцеговини, још теже је било сваком српском учитељу у Турској. Још, кад се узме, да су Бугари, све више, клеветали српске учитеље, може се разумети, зашто је Милојко В. Веселиновић оставио Врање, кад је његова школа достигла највећи успех, као ниједна и ничија више, дотле, школа у Врању, и ако су му ексархиски учитељи пресретали ђаке у дворишту, молили их, претили им, и силом одводили у своју школу. Његова је школа, ипак, бројала преко 300 ученика.

Милојко В. Веселиновић је оставио БН крајем априла 1875 г. После Милојка В. Веселиновића дошао је за учитеља Коста Поповић са женом Анком. Коста је био родом из с. Преображења. У Београду је свршио два разреда Богословије. Оженио се ћерком Светозара Десимировића, потоњег председника суда у Врању. И Коста је био врло добар певач. С Костом је био учитељ Манасија Јазиковић, потоњи ђакон и свештеник у Врању. Манасија Јазиковић је учио школу у Скопљу, код Анђелка Цветановића и Стојана Костова-Бунушевчета. Коста Поповић је мало времена остао у Врању. Невесињска пушка је и овде јако одјекнула, и изазвала тешке последице за српску школу. Најпре српска, потом ексархиска школа“) затворене су биле у Врању у току 1876 г. Животарила је, и даље, још старовремска, манастирског метода, школа, Митра даскала, на периферији градској, све до ослобођења Врања.

Кумановска Област — Од прилике као црквене, у овој Области развијале се и школске прилике. Видели смо, да се, год. 1870, затекао у Куманову, као главни учитељ, ХАостадин Прилепчанац, који је учио децу из црквених књига. По општем договору и споразуму, позову кумановци најпре само за псалта, потом за главног учитеља, Михајла Ристића-Поповића из Врања. То је било крајем 1870 г. Михајло Ристић је школу учио у Врању код Тодора Манастирског. По доласку

1) Није тачно тврђење бугарског писца А. Иширкова (ЗападнитЕ Краица... с. СХХИ) и др. да су Срби врањанци, г. 1875, оклеветали ондашњег бугарског учитеља Василија Стамањанова и врањанца, архимандрита Данила, и да су их Турци по тим клеветама интернирали, већ су их турске власти отерале на заточење због познатог покрета у Бугарској те године. Како су, уосталом, могли Срби клеветати Бугаре, кад су они сами стално били оклеветани и проскривани, нарочито у оно доба, после устанка у Херцеговини, #: у очи самога Првога Српско-турског рата.