Prosvetni glasnik
74
цањеи камена. Отуда је из баснословног времена школске анархије оетало у говору: „некоме нешто убити", као и часно име: „букварац-ловац". Пођимо из овога пољскога логора „баханата" и „букварских ловаца" у школу у Фулди, где беху родитељи из дружине Исусове сакупили дечаке и младиће из свију сталежа у једну строго ограђену школску општину. Еаква чудновата тачност, каква одсечност у свима ђачким покретима. Нека у сред одмора зазвони звоно — и гле, све од једном, у највећем реду и поретку иде у школу или радионице. Па какав је ред у свима тим просторијама! Ни помена нема о неугодним делима или непристојним разговорима. У том добу води се разговор на латинском језику, који по себи већ чини неки притисак на ученике, и изгледа као да је неким особитим стегама везан. Доиста ми појимамо како је велики Бако Веруламски под таким утисцима могао изрећи: „Што се тиче педагогике, савета з а њу ваља тражити у језуитеким школама, јер еу оне најбоље штојеутом погледу икада било." — При свем том сада већ видимо, да све те хваљене установе носе тип индивидуалноети, која се не може тек олако да разуме, али која за данашње доба ието тако није згодна, као етаринеко одело за нове људеА колико находимо више и већма различитијих елика на другим странама историје ваепитања! У Шпартанаца беше обичај да држава дете од родитеља узима, дете је државино. Друга доријека племена, као што Милер казује, остављала су до десете године децу родитељима. Ко хоће себи да објаени ове појаве, тај ће о томе наћи у Ксенофону ово: „Племе шпартанско морало се еа евом снагом евојом бранити од оних који би били ради да сваког Шпартанца живог прогутају" 1 ) — На старинским вазнама често налазимо наеликане атинеке дечаке у мирном и одмереном положају и еа завијеним рукама у огртач. Ово све тек тада можемо потпунце оценити, пошто сазнамо како осетљиви и нежни беху Атињани у евојим назорима о образовању. У Риму\ видимо еасвим противно. Тамо се омладина утерује у ред са зсиИеа, &ги1а, тк^а. Плауту 2 ) су претили да ћему „кожу чинити" само зато, штоје
једном био непажљив; Орација је муштрао Орбилије, који вазда беше вољан да бије, а Аузоније") говори о „шуму батина"као о каквом природном догађају. Све ово не ће нас зачудити, јер стоји у евези са гвозденим карактером Рима, који је хтео цео свет да покори. Где год находимо у времену метежа сурове културне ирилике, ту се исте јављају и у школској управи. Поплава „Баханата",'носећи са собом можда нечега и кориснога, али понајвише штетних елемената, била је жива слика зле деце евога доба. Данас ее може бити само време диже против разузданости своје омладине. А како би оно то друкчије чинило но насилним средетвима, као што су батине, клечање, кљечка и т. д., све средства која су тако мало била непопуларна, да их је њихов савременик Пинцгер опевао у латинским стиховима као послове Херкулове? Разуме се да није могло бити друкчије у времену — то је било 1549. год. — када је Херцег Фридрих III. два ђака на пијаци погубио само с тога што је један седећи при чаши вина, ударио пијаног патролџију чашом по глави! Језуит Јувенције саветује директоре, да у препуњеним школама поставе, толико изабраних ђака као стражаре у школи, колико је у школи углова и буцака. У Десавском филантроиину на против редни учитељ говори евојим ђацима као „слободним саграђанима мале републике, у којој еу опи (ђаци) млади пријатељи, а он (учитељ) њихов старији иекуснији пријатељ". Па и језуите и Филантрописте не знају ничим другим да пробуде у својих ђака вољу за рад, до „похвалителним листовима" и „орденима". Тако је морало да буде. Обоје су били цри евој својој религијској разлици у једноме равни. а то је да су били праве егоисте, па е тога и ниеу могли доћи на мисао друге школске управе до оне која има основе у егоизму самих ђака. На кратко: Историја васиитања, учи нас да се човек огледа како у својим боговима тако и у школи и школској уирави. Кад би са таквим мерилом пошли по разним народима, на различним ступњима образовања, кад би зашли по породицама и кућама, па загледали у дух кућевне
Ј ) Хепорћоп. Не11еп. III. 3. 6, 2 / Р1ап1;. ВасћМ III. 3. 3. 3 ) Апбоп. Јс1у11. IV. 24.