Prosvetni glasnik

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

сано мало више стрпз а п вештине, ако се имају пред собом деца и гледа се на њих као на децу, па се не нретерује, не идеалише и не педантерише, но се ради с тактом и мирноћом онда ни ово није тегако постићи. Један нут сам ја мислио да је доста да ја само кажем деци нешто једаннут, па она нек слушају. Деда чују п послушају, али сутра па забораве. Не, но мало носле па забораве. Не ни тако, но после неколико минута, чим се пређе на другу ствар, она набораве. Онда се ја љутим, гато ме не слушају. Ја се опда размислим па видим да она нису крива. Она слушају кад памте, кад зиају да ваља да ћуте, но кад забораве, она онда чине у незнању. Онда ја видим да то није донол.но да се само нешто рекне и заповеди , на готов носао. Н.е, но треба видети како је добро, на се полако, сваки дан веџбати у томе, и тако навикавати и навикнути децу на оно што хоћемо да изведемо и постигнемо у њих. Оида видим да нема смиела, и да је штетно, и заиоведити за ово и оно нпр. за ово да ћуте. Онда се она радња после заповести иретвори у послушноет, на често и счепу, па је она тешка, мучна и невољна; па се за то и не слуша. Ако се и слуша, она се не чини за то гато треба, гато тако ваља, што је добро, н 0 што се мора. А морање је тешко, и оно се чини само дотле докле се мора, докле тра.је оне силе која је приморавала. А чим се скине ова сила, чим је несгане, онда иреетане и оно „добро„ оно „удивително,,, гато је под морање извођено. И мени се чини да ће у животу наших школа и у иеторији нагаега васнитања бити повише оваких прилика И како да радимо овде? — Ево како сам ја радио. Приметио сам да кад се јога израна од еамога почетка, обраћа пажња на полако говорење, те се деца не навикну на џаку и ларму, онда је врло лако извести (максиму): да се ћути. Ако ее испрна ражџакају млого , и то дуже траје те се на то навикну, онда теже иде. Ва то ја јога од нрвога дана пазим да се не виче по говори полако, згодно, колико је само потребно да се чује, „као велики људи." Ко претера, мали прекор, па неће. Нек ее викање само не коли, па га неће ни бити. Нека, га и деца не воле, а залуд ће бити

што га само учитељ неће волети. А како ће деца да га не воле 1 Тако, ако I иде да не ваља; ако виде да је боље кад се полако љуцки разговара; ако живе , расту, и раде у тишини и миру. А како ће то ? Ево како: Ја сам више миран и озбиљан те се тај р. сиоложај и на њих преноси; ја сам код н.их и ме!) њима те отклањам могуће ненрилике, те нема љутње и свађе; ја се вигае етарам да шала и забава буду само нријатне и за осмејак а не за смеј и кикот; да рад буде центар мирноће и тихог расноложења, ја сам, својим гласом, чиннм највигае. Један пут сам ја имао обичај да вичем кад говорим, (те да ми настава буде „јасна" и „разговетна"). Деца се испрва мало нлашише од онога гласа. Но доцније кад видеше да немају чега да се боје, она почеше да га не вермају млого. Почеше и она да се разговарају. Јога западогае у једну ману — у моју мапу. Почеше и она да вичу. Оад шта јо мени оетало'? Да вичем још више, да их надвичем. Она и маре и не маре. И гата ми је оетало. Да вичем е љутином, да карам, да се свађам, да силом чиним негато, да „прутом" створим „поредак" Јест, и до тога се дође сваким викањем. Ове године ја сам удесио испрва глае тако полако, да се једва чуо. Да видите чуда и интереса како је то угицало на њих. Она ћуте и гледају, и ћуте вигае од ћутања и гледања само да дознају гата ја оно ономе велим, или њима свима. Истина но неки, па млоги и не чују гата ја рекнем, али бар је интерес ту: она се јога више загледе — унраво заблепу и напрегну и очи и упти да што чују и виде. На тај начин се и чула буде, и деца остају у оној мирноћи, у стању мирно — емигаљеном, а не раздражено — ексцентричном. Сад је моја брига само да пазим те да увек одмерим и пупггам толико гласа колико је само потребно да донре до евих кад треба нешто да сви чују. Ово би могло да се каже сад и овако: Да учитељ иоштује тишину и ћутање у школи, иа ће му и деца. — Ово особито исиреа, а доцније кад ее створи и образује ред, кад се деца навикну на ћутање и говор шлако, учитељ може бити мало комотнији са својим гласом, али у сваком случају је добро, да се чува еокачке дреке и груба викања, и свагда је боље: да се с гласом тврдичи