Prosvetni glasnik

РАД У 1 в Још нам сгоји на вољу, „ Прелетати по пољу; „ И 110 МИЛОЈ гори „ Песма нам со ори; „ А кад сунце залази, „ Свака грану налази, „ Те проспава иријатно, „ И урани радосно; „ Па у зору плаву „ Скочимо на траву „ Са довољсгва тога, „ Ми славиио Бога." Ео би умео тако ? Пазите ја ћу брзо: „Благонаматицама! итд. г А пазите како се то пева: Благо на-ма ти-ца-ма По зе-ле-ним шу-ма-ма!

(Испевам до краја). Ајдете. сад и вп, по малко, да ми помажете, те заједно да певамо: Благо иама .... итд. И тако ћемо стпевати два-три пут док сви не свикну глас (а ред и речи све не морају). Глас је прост к лак а при том и весео, те заиста даје израз тичије унутрашњости и среће њине. (Одмор), Мало пре сам вам причао за тице и шуму и певали смо њину песму. Изгадите сада табле да радимо нешто!... Знате шта?.. Да правимо гауму! Ајде! Узмите!.. Направите прво земљу ! (овако као ја). Ја нравим и казујем, она гледају и праве. Ово на табли ја правим тако брзо „и тек онако" од ирилике тако иросто, да само личи на шуму. И што је простије, то су деца слободнија и боље направе. Ако ја станем да „циФрам," она не умеју тако; њих поплашп она „Финоћа"; осете тегобу, и многа не умеју и не смеју да отпочну. Али главно је: генетичност највећа; црта по црта, до целине). Ко уме сад да направи коју тицу у шуми?... Дете! Ајде сад опет да певамо њину песму, те да запамтите! (Одмор). Сете! . . Наслоните се напред ! . . . Назад! .. Напред!.. Натраг! .. Устаните!. . Стојте право!. . Скрстите руке добро!.. . Спустите!. . Скрстите! . . Стојте тако! .. Погледајте на ову

547 страну! . . Погледајте на ону! . Овамо! . . . Погледните горе, у таван! . . . Доле, у патос! .. У мене!.. Сете!. . Устаните!. . Сете!. . Сиустите руке на крило!.. Скрстите!.. Наслоните се напред ! Е, сада да седите тако да не мрдате, а ја ћу да вам изнссем нешто лепо да гледате!. . (Седе весело, и чекају с радозналошћу. Изнесем „атлас" од тица. Отворим, и преврћем лист по лист полако да гледају, али апсолутно ништа не показујем шта је што и т. д. Само гледају и ништа више. Ако она сама говоре по нешто у радости, то је њина ствар. Ја им не браним. Сад је, тако да кажем, очигледно гледање, или чисто посматрање, а не очигледна настава. Моје је ово: да гледам докле се гледа лако, без умора. 1 1им наступи умор, и не код свих, но код већине, ја прекидам, и велим: е, доста; други пут ћете да гледате ово друго. По чему познајем кад је наступио умор, то сам споменуо напред, а мислим да ми није ни нотребно да вишс о томе говорим, јер се то лако може нознати. Сад се сиреме и иду кући Јутрос сте почели да гледате тице, па ниете прегледали све. Сад ћу да вам изнесем опет да гледате и видите и оне друге, све... . (Отварам, преврћем и показујем (е ћутањем) као и јутрос). Да приметим само ово: Ја велим: с ћутањем, али ја се нисам заклео да не смем ништа рећи. Ја само нећу да казујем, да причам ништа, а кад деца питају: шта је то и то, господине ? ја кажем. Дакле ја ћутим, но ако будем питан, ја одговарам. И деца хоће да питају. И питају млого, особито код интерееантнијих тица које им падну у очи са своје каке одлике. Све је моје казивање (и овде као и код „еисара"), у томе, да кажем само име тици, и ништа више. . . . Сад да певамо њину песму! Да их правимо на табли! Еући. Дотле сам, тако да кажем, развио спољни ред. Сад ми долази на реду, оно што је млого важније, а то је, тако да кажем унутрашњи ред: ћутање. Еолико је год ово важније, толико је теже. Особито је то тешко у оваквоме раду где нема стра. Где је страх и трспет, ту је по себи већ — ћутање. (И ако би хтео на пречац да створи „тишину," он нека се разјари и побесни за који часак, па ето му је. Но да ли му вреди ?....) Но ако ее има

ГАЗРЕДУ 0СН0ВНЕ П1К0ЛЕ