Prosvetni glasnik

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

595

па можда и свега школовања, или нека завири сада у неку школу , па ће се уверити; а ко не могне ни ово да види , он нек запита учитеља првог разреда с каком му веселошћу деца долазе у школу, па ће му он казати. Та оно је, сирото, већ млого своје слободе оставило код своје куће чим се почело спремати за полазак у школу, па још ти му узми и од онога малога још неки део, па пгга си му онда оставио, шта си му учинио, шта си му дао ? Та ми сви велимо да је ово њино доба најерећније доба. Па кад слобода и' срећа, та два небесна дара, тако и иначе потиснута у овоме свету, у друштву у доцнијем животу , онда немој их бар сад одузимити, кад их ниси ти и свет, но кад их је опа највећа сила, која свима свашта даје , дала овим срећним и невиним створовима. Ако друштво не мари за своју слободу, те да у њој и њоме васпитава своје чланове, онда школа мора да мари, и мора да је да, т. ј. не сме да је одузима, јер ако је истисне из свога организма , ако ње не буде у њој, ако место ње овлада ма пгга друго у њој : онда је пропао сав прави значај њен, онда она нија друго до кујина где се кува нечије јело, и Фабрика где се прави свашта а највише отров. Еад дам елемената, кад пробудим живце и осећање, кад дам слободе да се од свег срца исказује оно, што се зна и осећа, кад заволе све : онда ми долази четврти захтев: да се да деци ирилике, да што више виде, да се гато више запнтересују, и да што више разговарају о овоме што виде и што мисле. Која је то прилика? Где је? У школи, јесте; али је ту све свакидање и обично; ту се преврћу и обрађују само они елементи којих већ има у духу њином. У цркви пије, јер се ту само ћути. У авлији није, јер је и ту све обично, и преврћу се само евакидањи појмови.

Ама јеете и ту, али свуда по мало и обично. Но знате где је иајвише прилике ? Онде где је највише и новина и интереса и слободе, а то је у иољу, у швтњи .... И ту вам не треба никаке „системе" и плана; ту је све и сва; најразноврснији елементи, најраздражљивији осећаји; потпуна слобода, и најживљи разговор; ту је ираво „вежбање у говору". 1 И тек онда кад се подмире ова сва четири захтева, долази ми иети захтев : да се и системски у школи иоради на развијању говора и језика у деце. А како то ? Овако: Нема овде реда и посгупности, нема овде особите некаке паставе, но је то она обична настава, па је у њој говорење. И код сваке наставе нека се гледа поред њене језгре и љуска, говор, па ето вам намерпа, системска вежбања у говору. А на шта да се пази ? На то да деца говоре, на то да иравилно говоре, на то да лепо говоре. И ето, то вам је све моје вежбање у гово ру Као што се види, ја много више полажем на елементе говорне, на знање, но на сам говор. Говорење без знања изгледа ми као бунцање у сну. И ја бих то кратко изрекао овако: Без знања нема говорења. Без говорења нема развијена, иотиуиа и ваљана говора. А себи бих рекао овако: Дај деци знања, иа макар ћутала као рибе Доводи децу у ирилике да говоре сама, иа макар ти никада немао и не знао за оно што се зове „вежбање у говору." С тим сам ја свршио говор о језику и ономе што је стајало у свези с њим. Сад прелазим на рачун.

1 Ја бих о овоме имао засебно да говорим, али ми овде није место и за сад немам кад. Ја не могу довољно да напрепоручујем шетњу с децом и излаз у поље. И кад бих ја мало у згоднијим приликама био, ја бих у пољу и учио. Ја у школу не бих ни улазио, сем кад је киша, снег, влажно и ладно, па за здрчвље није угодво. Не само за здравље, него је за свашто и са сваке стране добро. И четири зида школска не могу толико вајде учинити, колско прирсдно 601 атство у околпни. И школа ма како богата и пуна била не може учинити све оно што може поље, шетња и игра. Ама ту вам је згравље, ту вам је отвараље чула и рад чулних органа, ту вам је развијање лепе и веселе нарави, ту вам је навика и јачање у друштвеним врлинама : у љубави, у слози, у братству, у једнакости, у слободи, у стрпљивости, у шали, у збиљи, у свему. Ту вам је пуно зиања, и то практичнога знања> онога стварнога и вреднога знања, знања из живота и за живот. И мени се чини, да су потпуно право имали стари грчки мудраци и фплософи, кад су своје ђаке учили не међ четири зида, но шетајући с њима овамо онамо по башти и пољу. Та овај једини разлог и добит : здравље»\ довољан би био па да се извучемо из прашине и запаре школске у чисту ирироду, ако не сасвим а око бар што више ! . , . Ја ово само спомињем, а време би било да се о оЕоме вишо промисли и поради.