Prosvetni glasnik

140

р А Д У I РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

вели Аца. Јест, то је школски закон; то је за вас, ревох ја, а Влажа устаде па вели: — Молим господине, и за вас! . . .

19. Пошто смо пописали све што има на човеку, па после одело, па све ствари у школи, па ствари код куће. и сва имена њина и презимена, ја рекох: е, сад, тако, ви можете и сами да пишете код куће оца, мајку, сестру, брата, тетку.. . кога год хоћете. Један вели: јанемамоца; други вели: ја немам мајку; трећи вели: ја немам сесгру; ... а Душан Соколовић вели. — Код моје куће се родила једна жена, па јој дете (( умрело м ! било му се име Никола. Ја сам га волео (па жалостивим гласом).... волео сам га ја, ла ћу њега да пишеи. —

20. Милица — за што је велико М ? Ва то што је то име. Шта се још пише с великим словом ? И ирезимена. И шта још ? И Сава и Дунав, и све реке. И шта још ? И Београд, и Пожаревац, и.. . . све вароши.. . И села. . . И. . . хтедоше још децада ређају, а Веселин устаде, па као мало пожмуркујући и мрштећи се (мислећи се), каже (и рукама): — Све што је, онако, само по једно и велико. — То је била ирва де®иниција коју никада вије чуо, но је сада сам извео из овога ређања.

21. Један пут пишемо на табли ситно н брзо од прилике ово, (ја казујем иони пишу): „Данас је Четвртак. Кока није имао плајваз. Чупић нема крижуљу. Читали смо из читанчице (то и то). На пољу греје сунце. У ходникусе евађају враици. Тачка! Шта каже тачка? Да се стане. Е, па да је послушамо!... После тачке ? Велико слово. А врапци како треба в? Велико, (рече једно). Што? За то што му је то име. А! Није! Није њему то име. Је д' теби име 1>ак ? Није. А дете? Није! А човек? Није. Но шта је то? То је. . . .тек онако само шта је. Па пише л' се то (ђак, дете, човек . ..) с великим словом?Не пише!Ашта се пише ? И ме. Е, и врабац је само врабац , а он

има друго некако име: Аца, или Чеда... (смеј), или Чивчивка — не знам како ; то они знају. —• Молим господине, Џивџан, вели Блаж.

22. Један нут скрајасмо једну по велику реченицу, па да је напишемо; па место да кажем наиишете, а ја рекох реците овако : „Снег је окоп нео, а трава почела да ниче и да се зелени." Они сви у гласвикнуше: — Снег је окопнео, а трава почела да ниче и да се зелени! Ја се зачудих, шта то сад ?!.... Па као да ништа није ни било, наставих и рекох: — Е, сад наиишите то што стерекли!.. (А у себи помислих: то ти је; ти пази шта говориш). 23. Један пут пишу (( Ој човече праведниче." Веселин нешто загледује свој пропис. Па у један пут устаде, и с пуно чуђења и смеја вели: — Господине, да видите шта сам ја написао! службебениче!... па се опет грохотом насмеја што год може: ха ха ха !.. . Ја му рекох: па ништа, погрешио си.. .. и помислих: по што бих ја у осн. школи (онда кад сам био ђак) смео казати своме учитељу своју погрешку, и још са смејом, и јога истинским смејом од срца, и да ли би ми овака погрешка била оволико необична и чудновата!... .

24. Читамо из Читанчице „Домаћа животиња": „коњ, крава, овца, коза, свињче, пас, мачка; (други ред): кокоши, ћурке, гуске... то су домаћа животиња." А Веселин устаде па каже: — Господине и горе је требало да се каже: коњи, краве, овце, козе.. . јербо и њих има више, а није само по једно. Искрено признајем да ми ова недоследносг никада није пала у очи, а он је примети у првом читању!. . Свакојако, или је требало и први ред ставити у множини, или и други у једнини.