Prosvetni glasnik

РЛД У I РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

25. Читамо „Соба". Упоредисмо собу школску и собу код куће. Ја запитах: има ли огледало у гаколи? Нема. Ца тек што заустих да питам даље, а Влаж вели: — Молим господине, ја знам што у школи нема огледала. — Што ? — За то, што ми нећемо да се флизирамо.

26. 12. Анр. после подне негато ми се прохте да рачунамо. Обично рачунамо нре но дне, јер су деца тада одморнија и јача, а носле по дне читамо, причамо, пишемо, цртамо, играмо итд. Сад не знам гата ми пресне. Узех дакле рачуп и јога на памет. Оедогае деца право; скрстигае руке; ућутагае се, тигаина, нико ничим не мрда, рекао би, нема пикога у школи. Ја задајем, она рачунају. Тако се отеже читаво пола сата! Усред те тигаине паде једна крижуља. Сретеновић се саже да је довати. Мало после, паде опет некака крижуља, и опет се Сретеновић саже те је довати. Мало после, па опет! Ја му не вељу ништа, но само обратих пажњу на њега, али да он не види. И видех да Сретеновчћ навлаш испушта. нрижуљу, само да се сагиње да је довата, те да тано мрда и да се ионреће. И ја погледнем: и готово се свој деци већ досадило седећи онако укрућено не мрдајући, и сада седе и мирују само за моју љубав, и за. љубав оне тишине и реда, и да би сва била готова да раде овако као Оретеновић, само да умеју да се досете. Ја само завргаих задатак који бегае задат, па претргох и пре!)ОХ па друго не рекавши нином ништа,.

27. Мали Милутин Татић, гледајући у буквар онде гдеје насликан коњ, па чудећи се нели: — М! к — к, ждребе: Како то?! Што није ж — ж ждребе ?! — Па то није ждребе, Милутине; то је ноњ; к — к коњ! — М! Еоњ! Јесте коњ! Кано ће онолини ноњ да стане у бунвар ! Но то је ждребе .... вели он остајући при своме.

Велешка аосле дужег „иснуства к О дисцип^ини Приметио сам, и сваки дан могу да приметим да ми ред у гаколи (дисциплина) више зависи од мога расположења и нарави — субјективитета, но од спољне неке регуле и објективитета. Мој дух даје школи дух. Моје расположење дајеимколирасположење. Ако самвесео,и гакола ми је весела; акосам с-нужден, и гакола мије снуждена и суморна ;ако сам љутит и џандрљив, и деца ми буду цандрљива па се вигае сва^ају и туже; ако сам миран и тих, и деца су ми мирна; ако сам ја смотрен и пажљив, те ми је око готово свуда у исго време, онда су ми и деца пажљива. По нсгда сам зловољан, негда уморан, негде негато малаксао, негде као болешљин; негде ме боле глава, негде имам кијавицу па не чујем добро, и не одмерим глас но вичем, негде су ми светлаци пред очима, и онда ја сам покварим дисциплину. Још ако станем да се љутим и да карам, оде све даље; а ако хоћу онда (што често бива у таким приликама) и идеале аа изводим, е онда сам грозно насео; онда сам био на муци и себи и деци, и онда сам покварио све. Најленше ми иде: кад сам здрав ; одморан, непомућен, чио, евеж, жив, окретан, пажљив, слободан, и брз али не брзоплет и шепртља но с тактом и одсечношћу. Па онда овака настава, у којој год има новина за децу, занимљиваје и одржава дисциплину. То је о мени. Али опет нисам доста само ја, па да буде дисцишшна иа свом месту. Настава, предавање Јв други чинилац. Нек сам ја анђео, нек сам ја сам дух, ако би ми настава била, неразумљива (висока за децу, сувопарна, занлетена), дуга, досадна и одвратна, онда би ми и дисциплина опет изгубила млого од свог угледа и дражи: и што би настава у већој мери била овака, то би све више губила од свога угледа иигаласве даљеод идеалу. Што ми је настава природнија: основнија, пунија, стварнија, очигледнија, живља — животнија, то ми јс и дисциплина ближа и све ближа идеану Нарочито да напоменем, да рад најјаче одржава дисциплину. Рад очима, рад рукама, рад телом. . спасава од свега: чамотиње и дремежа, од расе-