Prosvetni glasnik

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ ШКОЛСТВА КПЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ

„Ва еевретара Влајко Стојавидиновић ; «Ва секретара и историопиеца Оима Милутиновић; ,3а канделисту Манојло Огњановић ; Празно остало је звање столоначелника. 1 И ако је на тај начин у неку руку постало попечитељство просвете, опет оно још није дјествовало као засебна установа. Имало је оно и својега гаеФа и евоју канделарију и свој персонал, али при свем том оно је било саставни део државнога савета, јер но чл. 6 устава попечитељи сас/гављају државни савет, а по одредбама, које се о државном савету находе у глави гаестој уетава, ти исти попечитељи су у неку руку и законодавци и законоизвргаиоци. Овакво урећење освегатано је јога већма саставом државнога еавета од 14 Фебруара 1835, јер у томе саставу у чл. 7 каже се: Канцеларије Оовета биће две : „Једна законодателне, а друга законоизвргаителне части совЈета. 2 Јопт јаче је изречена ова веза законодавне и законизвргаителне власти нонечитеља у чл. 29 поменутог саетава. јер се тамо изречно наређује: „закључења државнога совјета по чаети законодавној немају своје силе, ако нису поред предсједатеља и главнога секретара државнога совјета најмање четири попечитеља и четири државни совјетника осим Књаж. синова у заседању били (чл. 69 устава)". 3 Попечитељство просвете постојало је само као канцеларија за себе, али у свему своме животу, у свима својим тежњама, у целокупном раду своме, било је јако везано еа државним саветом. Мимо совета, мимо осталих попечитељства оно се није могло ни корака маћи. Сами протоколи, онога доба, који су вођени у совету или попечитељствима^ исговетни су са протоколиша советским, тамо су неки и сачувани, а да би ее од осталих разликовали имају у крају горе на левој страни натпис „из одјеленија проевјештенија." 1 „Новине Србске" Бр. 10 од 9 марта 1 8 35 год. €тр. 7 3. 2 „Новине Србске" Бр. 9 од 2 марта 1 835 год стр. 6 6. 3 На ист, месту стр. 69

При евем том што попечитељство просвјештенија није било самостална установа, изван совјета, опет је неки напредак у просвети нагае домовине био, кад ее 1835 године створило бар у еовету једно одељење коме беше стављено у дужноет, да мимо других државних послова , пази нарочито на тнколу. Пре тога доба није било никога, који би водио бригу о гаколи. Народна канцеларија кнежева бавила се унутрашњом управом земље, водила је рачуна о полицији, друмовима, кулуку, порези и т. д.; о цркви бринуо се митрополит и сваки владика у својој јепархији, о ћумруцима поједини људи, које је Кнез на то одређивао. Школа као да није имала својега стараоца, ван колико је Кнезу времена и за те поелове остајало. Уетавним препорођајем и уредбама, којо је Орбија добила у Фебруару 1835, гакола и књига добигае свога стараоца. На жалост овакво етање беше врло краткога века. Народни усгав што га је етворила и освештала народна екупштина српска, наје се допадао ни Порти, ни загатитнику Орбије цару Николи. И с тога је тај народни створ био врло кратка века. Још иете године — 1885 — под јесен морала је Србија приклонити главу заповестима из Стамбола и са Неве — и свој устав сматрати као и да не постоји, ето, тако ее свршио нрви уставни преображај у нашој домовини. Основа му беше пшрока — али брзо је утонула. При свем том Кнез Милош веран својој изреци „Бог да поживи учитеља па родитеља", није се могао зауставити на првоме покушају. Њему као да је било тешко газити у опгате у уставне реФорме. Он се у опгате тептко одлучивао на новачења у својој домовини, бојећи се за тековине ранијих година. А није ее ни гаалити. Оп је видео како је 1813 године за неколико недеља пропало све гато је 9 година стварано, а знао је како је ровито земљигате на коме је почео да диже младу државу. Јога нису нови окрузи (прекоморавски део као гато ваља ни присаједињени, па му Је ваљало с много пажње улазити у нове нослове. Решивгаи се једном да пође на нут прео-) 73.