Prosvetni glasnik

730

0 ИИТЕЛИГЕНЦИЈИ човекА и ЖИВОТИЊА

краћивало , певајући им уз пут. Старији Даувин саопштио је ово у својој Зоономији 1794. год. као причу и народну скаску. Гмелин приповеда да је у Сибирији находио такве водене птице, које нису могле да лете и кад их је појурио, оне су морале да трче и да беже. Ми питасмо, вели, Татаре и Асанијерце: Како је могуће да ове птице толико пута пређу док довде дођу, а овамо не могу да лете? Они нас уверише, да их роде на својим леђима доносе у топлије пределе. Близу моје кошаре, у којој су краве становале, направио сам кокошар. Кокошке су морале да обилазе ову кошару, те да уђу и преноће. Бо петлу се није свидело да толико обилази , него је сваки дан кроз кошару пролазио. Али само је онда могао туда проћи, кад јекрава стојала; и он је с ње кроз рупу у кокошињац скакао. Али се дешавало да крава лежи, и петао онда није могао туда проћи, јер му је високо било да би могао до прозорића долетети. Да би петао томе доскочио и краву натерао да устане, ои је почео непрестано да је кљује и гребе, док се крави није досадило, тако да је морала да устане. Петао је с тим одмах постигао што је хтео, јер је сад помоћу краве могао лако да до прозорчића долети и кроз њега у свој стан улети. 1 Чворак је врло несташна животиња; њега можемо сравнити са каквим младим ветрогоњом и несташком. Орнитолог — (онај који птице изучава) — вели: »Чворак је истина комендијаш, ал паметан и досетљив комендијаш.« Док му женка лежи на гњизду, онстоји на гранчици пред дупљом па јој пева и весели је, да јој време не буде дуго. Чим се мали излегу, он се батали комендијашлука , већ почне се бринути за свој пород, који је доста ненасит. Кадје родитељску дужност одужио, почне се опет да весели , па гдекад и »отменије« друштво да тражи ( чавке), те да се и с њима провесели. Кад пође у лов на трешње и вишње, пошље најпре извидницу, да ли нема каквог баука на дрвећу; ако му се јави да нема, он слободно почне да једе са својим друштвом, али онет зато поставио је стражу на каквом плоту , да мотри, да му се когод не приближи. Чворак може сваки глас да подражава, а један је научио да на ова гштања одговара: Колико ти је година? Сто педесет. Како се зовош? Нестор. — Шта радиш? Размишљавам о квадратури круга. Једна врста тица, што спада у Фамилију врабаца, а зове се »локсија« у Индији, врло је паметна. Научи као псето да доноси бачене ствари ; кад је господар њен по имену зовне , она дође и стане му на прст. Уме као и голуб да носи писма из куће у кућу. Гњиздо прави себи »локсија« од траве а у облику Флаше, изгледа као да је од чохе; улазак је од доле, да ие би 1 Оаг1еп1аиће.

им могле грабљивице тице досађивати. Гн.издо то има више одељења. Ноћу прилепе иловачом ове тице неколико црвића , што светле као наше креснице , на. уласку у гњиздо. 1 Један ми пријатељ причаше у Београду о једном псу, који је ногу изломио био. Газда га је одвео марвеном лекару, да му Фрактуру наместии удлаге метне и да га излечи. Пас је редовно после сам долазио лекару те га је овај и даље лечио и нагледао, док год није оздравио. Једног дана нађе тај пас једну керушу на сокаку , која је такође ногу сломила^ и није могла да иде. Г1ас је узме собом и полако гегајући с њом, доведе је код истог лекара, који је њега излечио. Зазвони на обично место , лекар му отвори и зачуди се кад виде, да његов болесник долази у посету са још неким. Пас се почне улагивати и покаже лекару новог болесника. Доиста лекар увиди да јадна керуша не може да иде, узме удлаге и подвеже јој ногу из чисте хуманитарности спрам животиња. Он је после доводио керушу непрестано лекару , док год није оздравила, Један ми причаше, како је неки трговац путовао кроз шуму у друштву са својим псетом. Кад је трговац ради потребе изишао на страну, заборавио је био свој ћемер на грани. Чим је готов био, узјашио је на свога коња и пошао даље, не знајући да је новце на грани заборавио. Пас је то све знао и непрестано је урликао и пред коња излетао, да би свога госу подсетио на оно што је заборавио. Госи ни на крај памети, да је новце заборавио, већ је непрестано млатио јадног пса камџијом, што му лаје и што му стаје пред коња. Пас је трпео болове , али није хтео да одустане од своје добре жеље; госа се наљути , извади кубурлију и убије пса на место. Кад је у оближњу механу дошао види да му нема новаца , потрчи без душе натраг на оно место , где их је заборавио био. Дотрчав тамо нађе јадног пса мртва где лежи на истом месту где су новци лежали. Госа узме своје новце, пролије неколико суза за свог доброг друга , натовари га иа коња и сахрани лепо код своје куће. У »Јавору« сам прошле године читао, како се једном манастирском псу, у Марбургу, досадило да се са костима, што остају после ручка, храни , јер је увиђао да би и више поднети могао. У том манастиру био је обичај да сви »оци« кад гладно звони зазвони из кујне сами себи донесу ручак ; они пруже тањир кроз прозорчић од кујне и кувар им наспе јело. То је иас све мотрио, па се досети да и он то чини, е да би се боље хранио. Он украде тањир , па кад су калуђери свој ручак однели, онда ти се и пас препне до прозорчића и пружи свој тањир да се и њему наспе. Кувар га 1 »Јавор.«