Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВКТА

Узима се у претрес предлог одборски и то прво тачка , која гласи : пОткуи школске књиге врши се ио уговору између министарства иросвете и цркве них иослова и иисца школске књиге : министарство издаје извесну награду иисцу, а иисац устуиа ираво издавања и иродавања своје књиге министарству, тако Ја он , осим у случају даље одређеном , никако не може сам издавати своје дело У тај уговор долази све што је аотребно из овога што се даље наводи«. Известилац А. НиколиК објашњава, да се овом тачком управо само то каже , да је књига , коју писац уступи, постала државпа својина, и да он с њоме не може више располагати, све докле не настуни извесни случај, који је у предлогу предвиђен. Писац за своје дсло добија само извесну награду. После тога поведе се Д5'жи гопор о овој тачци предлога. Неки су примећивали, да није јасно из ове тачке, како нисац може правити уговор с министарством просвете, кад то већ претпоставља , да ће се гшсац погађати о пагради , која се међу тим одређује напред од стране Савета, као што предлог гласи , и која се не може но свој прилици, кад се утврди, никако вмше мењати. На ово је дао одговора известилац, да ово, што се каже у овој тачци, не значи , као да ће министарство просвете закључивати уговор са сваким писцем обашка , него је ово , како немамо закона о књижевној својини, место закона и као неки Формулар, који ће се објавити, чим се усвоји, да се писци знају према томе управљати. Ј. Пецић противан је овој тачци и предлаже , да се из ње усвоји само оно, где се вели, да министарство чини погодбу с писцем о откупу његовог дела, а све остало да се изоетави. У уговору треба да је за први мах погодба само за прво издање, за које се има уговорити број екземплара у колико ће се штампати. Ако настане потреба да се дело прештампава , онда за друго издање треба да је писац властан пристати или не пристати на цену која му се даје за исто, а не да је приморан уступити своју својину па да очекује што му се да у име награде за оно, што је његово. Бројем година одређивати докле ће трајати које издање, непрактично је, а много је бол?е одредити број екземплара у којем ће које издање имати да послужи. 77. СреИковиК подноси на писмено своје одвојени мњење противу одборског предлога, и исто гласи : »Иотпуно сам противан читавом предлогу одбора »о откуиљивању и ирештамиавању школских књиг а«. Нећу да се упуштам у критиковање овога предлога, него ћу да наведем како треба да се иабавл>ају школске књиге. Школске књиге морају бити писане по ирограмима

I Министарство просветс набавља књиге конкурсом, за одређену цену. Писац књиге, чија буде усвојена као школска иросветним саветом, како прими одређену цену, он више није сопственик њиме написане књиге , него је њен сопственик држава. Не јавља ли се иисаца, знак је , да је конкурсом одређена цена мала Треба је повишавати. II Има ли напечатана књига, која би одговарала школском програму, па би ју школски савет нрогласио за школску књигу, министар ће Фиксирати с писцем цену књиге, а писац ће се бринути, да има књига за подмирење школских потреба III Министар може помагати писцима, да њине књиге угледају света , ако школски савет нађе , да је иста књига корисна било за практички живот, било за науку. 16. Декембра 1881. год. При дебати у школском савету. Члан просветног савета, П. Срекковић."

Арх. ДучиКу се чинн, да је одбор са својим предлогом отишао даље, него што га г. министар пита Г. министар не тражи , да се доноси пикакав закон о овој ствари у опште , већ тражи мњење саветско за неке специјалне случаје, који су већ били пред саветом , како би с нисцима школских књига раснравио што има. И тако решење саветско треба да се односи на ово последње, а не и на оно прво. А. НиколиА, одговарајући г. арх. Дучићу , примећује, да овде Савет ради управо минисгров посао, јер он иште од Савета начелно мњење по овом предмету, које он може доцпије као материјал употребити. У осталом г. министар овластио је својим писмом Савет, да може и мимо његових предложених тачака предлагати што за добро нађе , а што не би противуречило државном мон >полу издавања књига школских. Ст. Д. Поиовићх) не допада се, што се у овој тачки, у напред, т. ј пре, него што је ствар претресена и начелно расправљена, поставља као правило, да писац, уетупивши једном своје дело држави, не сме га никад, ни за који број година, издавати о свом трошку, осим случаја, кад Главни Просветни Савет нађе, да његово дело није више за школску употрсбу. То не треба да долази у прву тачку, него доцније , ако се и кад се усвоји.

ј