Prosvetni glasnik

научна хроника

77

између сунца и земље, да је онда »млада Венера«, онда не само да Венера у том најповољнијем положају није најсветлија, него шта више ми је онда и не видимо никако, јер њена осветљена површина није окренута нама него сунцу. Кад Венера пређе испред сунца, па се почне удаљавати од њега, онда се види као срп који постаје све дебљи у колико Венера више скреће у страну. После 69 дана од њеног положаја испред сунца, Венера је осветљена само за четвртину своје површине, и онда је најсветлија. Јер после тог времена истина све је већи део њене површине осветљен, али удаљујући се нагло од земље она много губи од своје светлости. Вепера достигне ту највећу своју сја.јност сваких осам година по један пут, а то с тога што се положај земље према Венери мења, и тек после толико година ти положаји буду такви, да Венера буде најсјајнија звезда, Ако је онда атмосФера наша чиста и прозрачна, може се видети и у сред дана. За то наш народ зове Венеру још и »Даницом « Последњи пут се Венера могла видети дању 1876. године од свршетка месеца Марта па до краја Јуна. Да ли ће се Венера видети дању или неће, зависи још и од тога, у које доба године дође у тако згодан положај, као и од тога вавво ће бити небо и прозрачност атмостФере. Венера је једна звезда која се може видети дању и у иодне. Неке друге звезде, као што су Јупитер, Сиријус, Канопус и Вега, могу се видети или мало пре заласка или мало после изласка сунца, али подне не могу никад дочекати. Кад се светлост Венерина сравни са светлошћу месечевом, налази се да је Венерина 1000 пута слабија. Говорећи о менама Венериним, остаје нам још да рекнемо коју и о »пепељавој светлости Венериној« (1а 1шшеге сепЉее <1е Тепиз.) Каква је то светлост, видећемо сад. Сваки је морао приметити, да месец трећег или четвртог дана после своје мене изгледа као срп, па се може видети и дању (из јутра) на западном небу. Али онда се не види само тај срп месечев, него се поред њега види и остали део његове површине осветљен врло слабом светлошћу. Ето та слаба светлост месечева зове се његова »пепељава светлост«, и она не долази отуда што је месец тако слабо осветљен, него, као што ћемо видети доцније она долази од одбијене светлости земљине. Исти тај појав види се и на Венери кад се гледа кроз дурбин и кад изгледа као срп. Осим српа, који је потпуно осветљен, види се и остала површина Венере која је врло слабо осветљена. - Од куд то? За месец знамо, да то долази од земљине одбијене све-

тлости, али поред Венере нема близу ни једног тела, на које би се таква светлот могла одбити. — На то питање је изнешено врло много одговора од којих ни један не расветљава потпуно саму ствар. Тако Олберс, тумачећи ту иојаву, вели да је то нека врста фосфоренсценције атмосФере Венерине. Тако је исто мислио Уиљем Хершел. Араго је долазио на мисао: да је та светлост одбијена са земље или Меркура Најзад Фламарион мисли да ће та светлост долазити од одбијене светлости са облака у Венериној атмосФери. Или је то можда вели ФОСФоренценција самих облака, као што се то по кад што јавља и код наших облака. Најпосле вели, да ли није то се вернасветлост Венерина коју ми видимо одавде? Може бити врло лако да је ма који од тих наведених одговора истинит, или неколико њих у исти мах, а може бити да ни један не одговара самој ствари. Саакојако ствар није са свим решена и ми чекајући на њено решење знаћемо само да и Венера даје од себе ону пепељаву светлост као и месец. Величина Венере. — Сваки ће већ знати да и ако нам се Венера показује као мала звезда, да је она опет много веће небесно тело, и да тако мала изгледа просто зато, што је далеко од нас. По свима мерењима која су предузимана излази да је Венера нешто мало мања од наше земље. И ако ставимо да је пречник земљин = I, онда је пречиник Венерин = 0'9 54, то ће рећи даје дугачак 12000 километара. Према толиком пречнику обим ће изнети 38 000 километара. Запремина је такође мања од земљине, и ако земљину запремину поделимо на 100 делова, онда ће запремина Венерина изнети само 87 тих стотих делова. Површина пак има 90 стотих делова површине наше земље, то ће рећи да је скоро једнака земљиној. Ни једно небесно тело нема толике сличности са земљиним као Венера. Јупитер, на пример, већи је од земље 1234 пута; Сатурно 864 пута, Нептун 6 5 пута, а Уран 75 пута: то су све колоси нрема нама. Марс и Межур су мањи од земље и то прилично, јер Марс има само 16 стотих делова земљиних, а Меркур само пет стотих. Као што смо већ видели, Меркур има само 4800 километара у пречнику. Најпосле од свију оних малих планета што круже између Марса и Јупитера, највећа од њих има у пречнику до 400 километара, а најмања од њих тек неколико километара. Из свега тога се јасно види, да се Венера највише слаже за земљом и то готово у сваком обзиру. Таква је запремина, површина и величина Венерина. Колико је она тешка? Кад би имала каквог пратиоца који би се окретао око ње, ми би могли лако израчунати њену тежину из брзине окретања пратиоца. Па има ли Венера пратиоца?