Prosvetni glasnik

80

НАУЧНА ХРОНИКА

шини. Сад да пођемо један корак даље, да видимо каква је геограФија на Венери. Споменули смо напред како на Венери има неких пега. Први пут је те пеге спазио управитељ опсерваторије париске Жан Домипик Касини, и то пре по што је дошао у Париз, док је још био у Италији. У годинама 1839. и 1841. астроном Де Вико и астроном из опсерваторије римског друштва попово су предузели исиитивања површине Венерине и носма трали су Венеру већином дкњу. Вредно је напоменути да је згодније носматрати Венеру дању него ноћу, а то с тога, што јој је дању светлост слабија. Слике свију ових посматрача слагале су се потпуно Значајно је .још и то, да јеДоминик Касини видео пеге на Венери само док је био у Италији, а са париске опсерваторије није их могао никако угледати. То долази отуда што видљивост пега јако зависи од стања атмосФере земљине и од тога да ли је небо ма каквом светлошћу јачом од Венериие осветљепо, која ће ослабив њену светлосг изнети пеге у сасним ограниченом облику. Тако на пр. у Енглеској су видели пеге иа Венери кроз један дурбин, који је увеличавао само 200 пута и то кроз зраке северне светлости много боље пего у мрачној ноћи, кад је Венера најјаче блистала. Фламарион вели да их је видео само два пута и то дању кад је грејало сунце у Јулу 1871. год. кроз велики дурбин у париској онсерваторији, и по други пут неколико дана доцније. Још једна незгода се јавља при посматрању пега Венериних; атмосФера Венерина је врло често наоблачена па облаци еметају да се пеге јасно распознају. Из тога узрока многи иа и највичнији астрономи често пута нису могли угледати ни једну пегу. Од године 1871. па на овамо занимало се више астронома са испитивањем поврпшне Венерине и они су нашли, да на Венери има сталних и иролазних пега, које се врло тешко могу разликовати једне од других. Светле тачке, које се виде по површини, пису ништа друго до ланци врло високих брегова. Доказало се још да је северна полукугла брдовитија од јужне и северни део српа је увек неправилнији од јужног. Велике тамне пеге, које се виђају за читава два века као што рекосмо нису ништа друго до мора а велике светле пеге континенти. Осим тих пега виде се врло често и готово свакога дана друге несталне иеге, које нису ништа друго до обл&ци у атмосфери Венериној која је иначе врло наоблачена и натуштена. Атмосфера Венерина. Пеколико иута споменусмо атмосФеру Венерину и рекосмо да је иуна облака, да видимо на чему се оснива то тврђење и по чему за-

кључујемо да је заиста Венера омотана ваздушним морем ? До последњих година могло се сумњати о атмосФери Венериној; данас пак имамо необоривих доказа о потпуној сличности Венериној са земљом и у том смислу : данас знамо не само да Венера има атмосФеру него још знамо и њену висину, густину па чак и састав физички и хемијски. Читаоци ће видети сами да ћемо према таком познавању атмосФере Венерине много лакше поставити услове за развијање живота на њој. Још у прошлом веку кадје Венера године 1761. и 1709. пролазила испред сунчеве површине познали су тадашњи посматрачи да на Венери има атмосФере; но томе се није могло никако поверовати, пошто су могле врло лако бити само опсене. Крајем прошлога века је и Шретер сназио на једпој мени Венериној дуж осветљеног обода слабу неку светлост, која је долазила од атмосФере. Други један доказ да на Венери има атмосФере јесте и тај, што су српови Венерини били при опажан.у увек и дужи и шири но што би требало да буду по рачуну, а то продужавање и проширење произведепо сунчевом светлошћу могло је постати еамо тако, ако се сунчева светлоет оеим саме Венере, одбија и од њене атмосФере илп од њених облака — што је у оетллом једно ието — јер облака и не може бити без атмосФере. Од свију астронома, који су пажл.иво посматрали Венеру, нема ни једног који није приметио како је испуичени део српа Венериног, или онај део што је окренут сунцу, много светлији него издубљени обод сриа, који у исти мах показује место на коме се на Венери дели дан од ноћи. То ослабљење светлости нрема издубљеном ободу срна показује да та планети има атмосФеру. Јер зраци сунчеви, који се одбију са округлог и испупченог обода српа, прелазе тањи слој атмосФере, јер падају управно, те с тога, губећи мање од своје јачине, тај део изгледа светлији; на против што зраци падају више ка издубљеном ободу српа, тим они падајућн косије пролазе кроз све дебљи слој атмосФере, и губећи све више од своје снаге чине, те је тај издубљени обод српа слабије осветљен. И из тих досадан.их Факта могао би се извести закључак, да на Венери има атмосФере, али ми ћемо изнети још један необорив доказ о тој ствари. Та првобитна посматрања већ су била свршена и поменути закључци већ изведени, кад наука доби ново оруђе за поуздано испитивање небесних тела. То је спектрална анализа. Хигенс примени први спектралну анализу за ту цељ. Прва истраживања тог великог научњака сведена су у овај резултат (1866): »Ма како да је светао спектар који сам добио од Венере, ја не могу да нађем у њему ни један зрак по