Prosvetni glasnik

528

НАУЧНЛ

ХРОНИКА

дд су чула савршена и код животиња као и код човека ; нико неће рећп да су она развијенија и виша но код човека. Као год што стоје на нижем ступњу чула животиња на спрам чула дивљака, тако исто стоје на нижем ступњу и чула дивљака спрам чула образованог човека. Оштрина чула показује само како су развијене елементарне радње чулних органа. Мрежњача може осећати и најслабија трептања свстлог таласа, но опет она може да не прима никаквих упечатака о боји и лепоти дотичног предмета. Уво може чути и најслабије звучне таласе па опет не разумети нити оесКати њпхпну хармонију. То исто може се казати и за носну слузокожу. Код живо^иња је врло јако развијено њушење , оне по задају могу да познаду траг других животиња, то човек нс може, но опет та животиња исКе никад уживати у мириеу цвећа или ма каквом другом мирису. Ето ту лежи велика разлика између мирпсања човековог и животињског. Код човека је радња слузокоже носне врло разнолика п развијена, код животињаје она проста и нсразвијена. Оволико о разлици између чулних органа код човека и жнвотиња. Но и код човека није било увск тако као данас. Првобитни човск није знао за толико врота мирпса као што зндмо ми. У библији прво осећање мириса цвећа јавља се у «Песми над песмама.« Често се развиЦе рода људског сравњује са растењем и развићем детета; то се може учинити п овде. Дете врло дуго после рођења почне да обраћа своју пажњу на пријатне и непријатне мирисе. Тако исто и чуло звука има своју историју. Италијански писац Блазерна вели, да су Грци знали за хармонију тек у доба кад је п.иова култура цветала. У опште код њих је музика била од споредног значаја и служили је само дз ојача упечатак живе речи. Испитујући само чуло звука видимо, да нису људи у почетку својега живота знали за звучну хармонију нити уживали у њој. У осталом о том чулу имамо врло мало података, зато не можемо само из њега извести коначан резултат, него да испитамо друго чуло које ће нам дати више доказа. Да пређемо на историју развића осећања боја. Магнус вели да су од свију боја најпре запажене оне које су најсветлијс, најинтензивније, најјаче, а то су боје: црвена, неранџаста и жута. И заиста осетљивост спрам црвене и жуте боје постојала је још и у далекој старости. Противна боја црвеној била је у то доба црна боја. Црна и црвена боја спомињу се као прве и најстарије боје међу свима другима. Тек у времс Омирово спомињу се у неколико бојв: црвена, Јкута п неранџаста. У опште у оно доба боје су се разликовале у главноме не по каквоћи него по ко.шкоћи. Омпр да би показао овчј или онај ступањ ра;шо обојеппх предмета, овако их

обележава: светло, тамно, бсло, разнобојно, блистајуће, зрачеће, црно и сиво или беличасто, У његовим песмама тек у неколико спомињу се боје : црвена, црвено пурпурна, жута ипурпурна. Да је у време Омирово па и доцније ретина тих л^уди могла да ирима упе чатке само црвене и жуте боје нзмеђу осталога мо жсмо судити п по томс, кад ногледамо какве су биле боје у политичком и друштвеном животу Грка и Римљана. Црвена боја била је онда пајлепша. Омир често спомиње црвене корале. Црвене аљине представљале су онда власт и господство. Знамените слике старих — топосћгогшЉ — како свсдочи Плиннје, сликале су се само једчом, црвеном бојом (киноваром). Услед тога су се тако дуго одржале у сликарству боје : црвена и жута, бела и црна. Г1а и у религиозним обредима црнена боја била је од важности. Статуе Јупитерове за време литурђискнх церемонија и на велике празпике покривали су црвеним покривалом у знак свечанссти и радости, као што то и данас раде дивљаци са својим идолима. Што се тиче жуте боје, она је највише вредила код старинског женскиња. Одело младе било је обавезно жуто. У ошпте жута боја у старинско доба била је символ женскиња и брачних веза. Но осим тога, има још и других доказа, који показују да су старима биле познате само оне боје што су на црвеном крају спектра т. ј. црвена, неранџ^ста и жута У »Илијади« вели сс да је дуга црвена или пурпурна. Пророк Језекија нема бол>ег сравњења за дугу него усијапи метал јдакле црвена боја). Грчки философ КсеноФон, који је живео у половини VI века пре рођ, Христова, описујући дугу вели, да је она састављена из три боје: пурпурне, црвене и отворено зелене. Питагора који је живео у истом веку, учио је, да у дузи има четири боје: бела, црна, црвена и жута. Тако исто су мислили Тимеј Локриђанин, (Питагорејац), Емпедокло, Демокрит и ТеоФраст. Аристотело у својој метеорологији назива дугу тробојном, и осим црвене боје разликује у њој и зелену и љубичасту боју, То мишљење, да је дуга тробојна, задржало се све до хришћанства; и сам Плиније вели да су у њој главне три боје : црвена, пурпурна и љубичаста. У сваком случају ако су при крају старих векова људи и приметили да осим црвене, неранџасте и жуте боје има још и других, то је опет осетљивост њиових очију снрам боја била врло слаба. Што се тиче зелене боје, која се одликује мањом јасношћу од жуте и црвене, то једва да су у време Омирово имали тачних представа о њој. Гледстон је нашао у Омира до шездесет разних прндева којима он описује лепоту природе, но речи »зелено« међу њима нема. Само на једном месту вели да је гора зелена. Ио зеленим назива он и мед, Исто тако и Хезијод узимље реч зелено кад