Prosvetni glasnik

67

НАУЧНА

ХРОНИКА

529

говори о зеленилу дрва, као и кад гооори о сјају челика. Исто тако неодређено употребл>ују реч зелено Пиндчр, Софокло, Еврипид и Тукидид. У доба Аристотелово, реч зелено значило је скоро оно исто, шго и данас. Но и то не са свим, јер садању зелену боју иазивали су онда »боја као трава.« На основу тих наведених примера може се закључити, да је осетљивост спрам зелене боје постала из осетљивости спрам огворено жуте. Но то може да вреди само за отворено зелену боју; што се тиче затворене зелене боје то без сумње она није имала у најстарије доба никакав особит упечатак на очи ; она је била необојена и тек доцније је постала бојом у правом смислу те речи. Тако исто и Грци су имали јсдан псти израз и за отворену и затворену зелену боју. Отари Семити су такође мешали те боје и у место црне боје често су говорили зелену. Најзад било је доба кад није никако било осетљивостп спрам зелене боје. Има књижевних остатака који то сведоче. Гајгер говори да зелени предмети постоје још од оног доба, од кад је поникло биље на земљи. И опет у десетој књизи Ригведе, земља се нигде не зове зеленом; често се говори о дрвећу, трави, о зрелим плодовима, плодним пољима и усевима, но нигдо нема ни речи о зеленом пољу. Још јасније се то види у Зендавести. У тој књизи земља и плодовитост играју још већу улогу; дрва се ту називају плодним, прекрасним, високпм, великим и најзад на једном месту и златпим, но нигде не каже се да су »зелена.« Развиће плаветне боје, коју су у старо доба врло често мешали са зеленом, ишло је готово истим путем као и развиће зелене боје, само са том разликок, што се она одваја од сивога или тамнога. Латинска реч рег саеги1из по сведоцби зналаца, значила је и плаветно и тамно. Омир вели на једном месту да је тужна аљина Тетиде била плаветна, међу тим се зна да се жалило у црнини. Важно је то да су Грци и Римљани дуго мешали плаветну и љубичасту боју са сивом и мрком. Старим народима иебо није било плаветпо. Ни у Вединим песмама, нн у Библији, ни Талмуду, ни Илијади, Одисији, ни у Корану нема других израза за небо осим : велико, широко, високо, огромно. А међу тим онда су небо обожавали, и шта више у Талмуду време молитве зависило је од оваког или онаког стања небн. Овде се не може казати да је та реч случајно изостављена, вели Гајгер. Песме Ригведи, свуда су препуне оиисивањем неба; на сваком кораку у највећој потпуности износе се разне мешавине боја које се сваког дана дешавају на небесном своду у јутру и у вече, говори се о дану и ноћи, облацима и муњи, о ваздушној просторији и етеру само о плаветнилу неба

нема ни спомена. У каквој се дакле боји представљало пебо човеку ? Црно, одговара Гајгер. Он износи о томс врло важних нодатака у једном свом посмртном спису. Он вели да се поступним развићем тамне или загасите боје тек развила осетљивост спрам плаветне боје. Према томе из досад реченога може се извести да је историјско развиће осетљивости спрам боја ишло оним редом којим се ређају боје у спектру. После осетљивости беле боје, пробудила се осетљивост спрам црвене, па спрам неранџасте, жуте, зелене па најзад плаветне и љубичасте. Ако посмотримо боје са њиове Физичке нрироде, видећемо да се осетљивост спрам боЈа морала онако развијати и усавршавати како се ређају боје у спектру. Познато ће бити дајесветлост таласасто кретање етера. Као год што се код звука таласају молекили звучећега тела и околног ваздуха, исто тако и код светлости трепере и таласају се молекили етера. Оа стране Фи .^ичке, никакве друге разлике нема међу бојама до те, што су таласп код једне боје дужи а код друге краћи, или другим речима што кад етар спорије трепери да једну боју, а сасвим другу кад затрепери брже. Нашло се да су таласи код црвене боје пајвећи и што преко наранџасте, жуте и т. д. боје идемо ка љубичастој, тим су таласи све краћи, а код љубичасте боје су најкраћи. Што се тиче брзине трептања, то најспорије трепери етар кад даје црвену боју, брже кад даје неранџасту, још брже за жуту, зелену и т д. а најбрже кад даје љубичасту. Дакле наше око, будући у првом почетку неосетљивије но доцније, могло је да осећа само оне светлосне таласе који су грубљи, дужи који споријетрепере а такви дају црвену боју. Према томе по самој природи ствари од свију боја око је најпре нознало црвену боју. Што се око већма усавршавало тим је више осећало Финије таласе, са краћим таласним дужинама и бржим треперењем, те тако поступно познало и боје неранџасту, жуту, зелену и т. д. а најпосле љубичасту. Ови подаци, које горе изведосмо ма да су доста оскудни нарочито због тога што је то предмет још нов и потпуно необрађен, опет нам могу дати толиког основа да одобримо теорију ГаЈгерову и Магнусову о поступном развићу човечијих чула. За то питање је од врло велике важности рад једног немачког етнолога, по имену Рихарда Андреа. Он полази са тог гледишта да су преци данашњих културних народа били некада на том истом ступњу развића на коме се данас налазе многа дивља племена, па према томе, ако су напш преци били слепи или неосетљиви за извесне боје спектра, онда то исто мора бити и са данашњим дивљацима у Азији, Африци, Америци и