Prosvetni glasnik

224

ПРЕДАВАЊА

ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Основа начина неодређеног. — Основа начина неодређеног у неких глагола једнака је с кореном, а у неких од кореиа или већ готових основа глаголских или именских постаје разним наставцима. Према томе каква је или каким наставцима ностаје основа начина неодређеног, деле се глаголи у шест врста. Тако: У прву врсту иду глаголи којима је основа начина неодређеног једнака с кореном'. На пр. илст у нлести, трес у трести, зеб у зеисти, иек у пећи, кле у клети, чу у чути, мр у мрети. У ДР.У Г У врсту иду глаголи којима основа начина неодређеног постаје наставком ну. На пр. то — ну у тонути, сва — ну у сванути. У трећу врсту иду глаголи, којима основа начина неодређенот постаје наставком На пр. ум-% у умети вид-±, у видети. У четврту врсту иду глаголи, којима основа начина неодређеног постаје наставком н. На пр. про—си у просити, нос-н у носити, топ-и у топити. У пету врсту иду глаголи којима основа начина неодређеиог ностаје наставком а. На пр. пев-а у певати, гло-да у глодити, се -ј-а у сејати. У шесту врсту иду глаголи, којима основа начина неодређеног постаје наставцима ова^ ева^ нва. На пр. пут-ова, у путовати, вој-ева у војевати, дањ-ива у дањивати. Од основе начина неодређеног постају ови глаголски облици; 1. Начин неодређени наставком ти. На пр. чу-ти, зна-ти, трес-ти, виде-ти итд. У састављању овог наставка са основама прилагођавају се сугласници, који се деле на крају основе с гласом т од наставка. Тако: а. Сугласници д, т, и з претварају се у с. На пр. крад-ти = красти, плет-ти = плести, гриз-ти = гристи. — Овај гласовни закон важи н код постајања основа именичких. На пр. влад-тв = власт, маз-тв = маст. б. Између б, и, в и т умеће се с. На пр. зеб-ти = зеб-с-ти = зепсти, црп-с-ти = црпсти, жив-с-ти = живсти. в. Сугласници г, к, х с гласом т од наставка снајају се у К. На пр. мог-ти = моћи, рек-ти = рећи, врх-ти = врћи и врећи. — Овај гласовни закон важи и при постајању основа именичких. На пр. мог-тв= моћ, пек-тБ = пећ. 2. Иређашње тренутно (аорист) наставком х. После овог наставка, којим постаје време, долазе наставци у једнини: за 1. лице ж, за 2. дице с. за 3. лице 1, — у множини за 1. лице шо^ за. 2. лице те, за 8. лице нт. Између наставка за време и наставка

за лице умеће се у 1. л. једнине о, које са м прелазн у носник ж, који је по том ослабио у т> а овај глас је у нашем језику ишчезао,, — а у 5. л. множине е, које са н прелази у носник д, а тај глас у нашем језику гласи е, пред којим се х, мења у ш. Сугласник т на крају речи отпао је још у старије време. У 2. и 3. лицу једнине отпали су личнп наставци, јер су били на крају речи, па је из нстог узрока отпао и наставак за време. У 1. и 2. л. множине наставак за време х, пред личним наставцима нретвара се у с На тај начин бива:

Једнина 1. л. чу-х-о-м = чухљ = 2. „ чу-х-с - чу-х = 3. „ чу-х-т = чу-х =

Множина чухт> = чух чу-х-мо — чусмо чу чу-х-те = чусте чу чу-х-е-нт = чухд чуше Ако се основа свршује сугласником, онда се између основе и наставка за време умеће у 2 и 3. л. једнине е пред којим се грлени сугласници г, к, х мењају у непчане ж, ч, ш, а у свима осталим лицима о. На пр.

Једнина

1. л. плет-о-х-о-м 2. „ плет-е-х-с = 3. „ плет-е-х-т —

— плетохж — нлетох'1, — плетох плете-х — плете плет-ех — плете

Множина 1. л. плет-о-х-мо — плетосмо 2. „ нлет-о-х-те — плетосте 3. „ плет-о-х-е-нт — плетохл — нлетоше 3. Прилог прошлог времена наставком егс. Овај облик био је некад придев, па је добијао и именски паставак ј, које се спајало са сугласником с у ш, ако је после њега долазио каки самогласник, а ако није иза њега долазио никаки самогласник, ј стојећи на крају речн као сугласник отиадало, а из истог узрока отпадао је за њим и сугласник с. Тако бива! чу-в г БС -ј-и - чувсји = чувши. Чу-ВЂС-ј — чувгс — чувт. — ЧуВ. Онај први облик постао је од 1. пад. множине, а употребљава се уз подмет и мушког женског и средњег рода и у једнини и у множини, — а овај други облик постао је од 1. пад. једнине мушког рода и употребљава се уз подмет само мушког рода у једнини. На пр. добро је казати он чувши, она чувши, оно чувши, они чувши, и добро је казати он чув; али није добро: она чув, оно чув. Ако се основа глаголска свршује сугласником, због нагомиланих сугласника умеће се а између основе и наставка. На пр. плет-а-вши, плет-а-в