Prosvetni glasnik

КРАТКИ ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ МИНЕРАЛОГИЈЕ

285

стала. Поред свију добрих страна има и неких мана у овоме деду. Тако на пример Делил заетупа Линеову заблуду да је криетализација својствена само солима. „Кристализација је , вели он , тако битни карактер соли, да се ова тела морају сматрати као састојак или принцин свију правилних полиедара, у којима се јављају друге сунстанције минералног царства. Ма како да су разнолики ти облици, опет међу једним и другим има толико сличности да је ван сваке сумње, да су соли нагнале разно каме1ве, пиритоидне и металичне материје, да узму ову или ону Форму својствену солима." Он обара мишљење да кристали поетају из семена, избацује петреФакте из реда минерала и мисли да је кристалограФија за то слабо напредовала, што у великој разноликосги облика нису разликовани примитивни од секундарних. Ово еу правила што их је Делил поставио за кристализацију и кристале: 1. Непосредни е®ект кристализације састоји сеу групирагБу више молекила соли у одређене подиедарске масе. 2. То се врши симетричким расположајем молекила. '6. Ово групирање не може бити, ако молекили нису пре тога растворени и неким Флујидумом растављени. 4. Зближење, додиривање и сједињење молекила условљено је испарењем, ладењем или одливом једног дела течности. .5. При кристализацији суделују дакле ваздушна струја, топлота и ладноћа. 6. Ако има доста времена и простор«, молекили ће се групирати у тела сталне правилности. 7. Ако је време мало или ако се један део Флујидума брзо одузме, онда ће молекили образовати разнолике, неправилне масе. То исто бива и онда кад у Флујидуму има каквих покрета. 8. У крисгалима неке соли налази се нека вода, која за саму сО није нужна: таје криетална вода својствена само солима. У овоме делу, Роме Делил је онисао и прееликао врло велики број кристала од вештачких соли и минерала. Он ее више ноиједан од његових претходника обзирао на угле , али тада је још

само о равним углима рачун водио. Кадшто се задовољавао самим бројем пљосана и њиовом Формом. По Формама разликовао је ®еле, али је устајао иротив тога да се варијетети и комбинације сматрају за ®еле. — Мању је важност давао другим физичким особинама. Ва боје је у главноме ово рекао: 1) гвожђе даје један зелени витриол и једну жуту окру , који поцрвене кад се спрже. Од њега рубин, аметист и гранат имају црвену боју, а топаз жуту. 2) Бакар даје .један нлави витриол и са једном киселином једну жуту окру: отуда је боја смарагда; са калиом даје плаву.окру — отуда је боја саФира и т. д. Ово прво дело Делила признали су за знаменито већ и његови сувременици. Али су исто тако знаменити били, у некоме виду, и криеталограФСки радови Шведца Бергмана. Овај је доказао да спољна Форма кристала стоји у свези еа једном унутрашњом језгром из које се може извести и тврдио је да ее само на основу тог Факта може уклонити хаос из кристалографије. Он је показао како слагањем ромбоедара може да постане шестострзна призма, и мислиоједа су тако постале призме калцита и турмалина. Даљим наслагањем постаје ромбдодекаедар , кад се пљосни нризме претворе у ромбе; тако бива на гранату. И т. д. и т. д. Он је излагао како ее други облици један из другог изводе или на исте еводе. Бергман је проматрао и то како се кристални делићи један на други слажу да образују кристале. Да се нека кристална Форма произведе, вели он, треба да су делићи слободни и лако покретни. То бива средством воде, топљењем и испаравањем. За нример кристализације из растопа, лаганим разлађењем, он наводи цинк, визмут, антимон, стакло и птљаке. У великим масама растопљенога метала, као сребра, злата и гвожђа, кристализација ишчезава у доњим партијама под притиском горњих. Он је приметио и опадање температуре при растварању соли, као и ослобођење топлоте при крисгализацији. Бергман је оборио мишљење Линеа, које је и Делил застуиао, да се свака криетализација врши под упливом неке соли. Кристализација је један акт привлачења молекила, а ово се можс појавити на свакој материји. Исто тако пије