Prosvetni glasnik

290

криловљеве басне

Којеуистини бдаг имилостив, тај добро чинии не изгдедајући награде; које добар иимућан, њемује тешко, ако са својим ближњим сувишак не под е д и. 85. 3 м и ј а Замоди змија Јунитера, да је обдари гдасом славуја, и жаљаше му се, да јој је овакан живот змиски дог^рдео; „јер, где год се помолим", говораше змија, „од мене се клоне сви који су слабији, а ко је јачи, једва од њега живот спасем. Овакав живот не могу више да подносим ; а кад би заневала гласом сдавујским, изазвала бих чуђење, заслужила бих љубав, па можда и поштовање". Јупитер испуни модбу змпну, и нестаде оног страшног шиштања. Змија се испуза на дрво и тамо се око гране обвије, и славујским 1-дасом запоје. Читаво јато тида долете и на дрво иаде; но видевши певца, све с дрвета прну и одлете. У огорчењу рећи ће змија тицама: „Та за име света, зар вам се мој глас и иевање не допада?" На то ће чворак одговорити: „Твој је глас јасаи и диван, ти иеваш и извијаш као сдавуј: но и то мораш признати да је у нама срце задрктало, кад смо видеди твоје жало; ми се бојимо да будемо бдизу тебе, и тако немој се срдити што ћу ти истину казати: Ми ћемо твоје песме радо слушати, но само ти од нас по даље стој и песме пој !" 86. Магарад Кад је Зевс васелену стварао и у њој разне животиње насељавао, тада се и магарац на свет јавио. Но на његову несрећу, он беше тада мади као веверица, и скоро га нико није вермао; опет за то он је и сувише јогунаст био. Магарцу се хтело да буде већи, па почне Јупитера мољакати и већи раст тражити: „Та за бога" магарац г^вораше „је ди могуће подносита ову срамоту? Лавовима, јазавцима и сдоновима, свуда се указује велика почаст; ведико и мало, само о њима говори и њих се боји; за што си нрема магарцима тако немидостив, њих нико не поштује, нити за њих хаје ? А кад бих ја био ведики као теде, тада би се поинатио с јазавцем и лавом, и цео би свето мени почео говорити." Сваки боговетни дан овако је магарац Зевса модио, и мољакањем тако му додијао, да се Зевс најиосле реши и магарчеву молбу испуни. Од малог магарчета иостаде велика магарчина; а сврх свега дат му је такав гдас] којим је ушати Херкудес све зверове ио шуми попдашио. Међу зверовима ловеде се разговор. „Боже мој, какав ли је то звер? мора бити да је зубат, а роговима и

броја се не зна?« Једном речју само се о магарцу води разговор. Но чим се то све свршидо ? Не прође ни пуна година, и сваки позна,!е вредност магарца. Својом гдуношћу он је постао укор и ругоба свету, и сада — на њему воду вуку.

Мадаје хасна од великог раста, кад је у телу душа и подда и ниска. 87. Путници И II си Подоцкан у вече, два пријатеља кроз седо иђаху, п међу собом о својпм невољама разговараху. На једаниут иза плота, ћавну на њих псето, за њим друго, — искупи их се сијасет. Један од нутника беше узео камен да се бранн; но онај други рећиће: „Батали, модим те; ти псе не можеш ућуткати да не дају, ја њпхову нарав добро познајем и само ћеш их горе раздражити те ће више лајати." И заиста, нису отишли петнајест до двајест корака , пси се почеше утишавати, па најзад са свим престаше лајати.

Завидљивци, на штагод погледају, насвелају; атииди својим нутем, они ће подајати, па и престати. 88. К у р ј а к Курјак некако ноћу погреши, и у место да ускочи међу овце у тор, он се превари и удети тамо, где су пси били везани. Опазивши тако близу сигавог јунака и старог убојицу, сви се пси узбунпше и лавеж нададоше; синџире хоће да покидају, и да се са старим лоповом почупају. Чобани повикаше: „Браћо, лонов!" па одмах врата затворише; за тнм полетеше — ко с пушком, ко с оплавком. Повикаше : „брже амо, свећу! Свећу донесоше и погдедаше , а мој ти курја ухват>10 један ћошак, па само клоца зубима, а очима би све појео. Но видећи да ту нема шале, и да је дошло време, да се чобани с њиме прорачуне за старе грехове, дукави курја пушта се у преговоре, и овако отпоче: „Пријатељи! Ја не разумем, за што сте подигли тодику грају и вику ? Та ја сам ваш стари пријатељ и кум; нисам дошао да се с вама свађам, већ да се мирим. Заборавимо шта је до сад било, па да утврдимо вечни мир ! Што се мене тиче, не само да у будуће нећу на овдашња стада нападати, већ сам готов за њих и сам с другим се курјацима крвавити и клати. Кунем вам се мојом курјачком чашћу, да ја..." — „Чуј ме, комшија," рећи ће неки од чобана, „ти си сигав, а ја сед; и врло добро познајем вашу курјачку ћуд; и за то мој је