Prosvetni glasnik

292

1РЛД0БЉ

ЕВЕ БАСНЕ

се с тобом још и за то ш могу сложити, што, по моме мњењу, и најбоља змија нек иде до сто ђавола!"

Родитељи! разумете ли на што ја овом басном смерам?... 94. Штиглид и голуб Штиглид се ухвати у клопку; и кукавад прне то на једну то на другу страну, е да. би се како беде оиростио. Млади голуб поче га овако исмевати: ,Како те није срамота, да у сред белога дана иаднеш у клоику ? ! Јамчим ти, да се ја не бих дао тако преварити." Но гле ! и сам се ухвати у замку. И ако ! У будуће пемој се смејати туђој иесрећи, мој драги голубићу... 95. Медвед у замци Ухватн се медвед у замку. 0 смрти иоиздаље можеш говорити како хоћеш ; али кад је смрт нод носом, онда је друга ствар. Пашем међи не би се хтело да мре. Он би се радо и у коштад ухватио ; али несрећа беше та, што се у замке беше тако упекљао да се никако није могао бранити. Међу тим, са свију страна, навалише на њега, са нсима, вилама и иушкама. У оваковој беди, намнсли да се памећу користн, па овако поче говорити ловцу : ,Драги пријатељу ! шта сам ти згрешио, те хоћеш да ме погубиш ? Да ли заиста верујеш оним нањкањима на медведе да су онн злн ? Ах, ми баш никако нисмо такви ! Ја ћу се, на иример, позвати на све комшије, да ми ннко не може пребацити, да сам ма кад дирнуо мртвог човека." „То је истнна," одговори му ловац „хвала ти на таком ноштовању мртваца ; али знам и то, да где год си прилику имао, нико жив од тебе није утекао. Дакле, боље би ти чинио, кад би мртве јео, а живе па миру остављао." 96. Троженад Некакав безјак, норед жнве жене, ожепи се и узме још две. Чнм су цару за то јавили (цар је био врло строг, и није трпео таку саблазну), одмах заповедн, да се многожеиац да под суд, н да му се измисли таква, казна, која би заплашила читав народ, како се у будуће нико не би смео усудити да такав иреступучинн. „Ако ми се учиии даје казна мала," рећи ћецар," повешаћу судије—ту одмахоко стола." Судије вндеше, да ту немашале; од страха их мртвизној проби; они су већали три дана и три ноћи, какву би казну преступнику измнслили. Ма да казни има хиљадама, али се из искуства зна , да све оне не одучавају људе

од зла. Најзад, сам их Бог умудри, какву казну да изрекну. Преступника позваше у суд да му саопште решење, које овако гласи : „да му се оставе све три жене." Народ се зачуди такој пресуди, и очекиваше кад ће цар заповеднти, да се судије повешају. Но не нрође ни три дана, а троженац сам се обеси. Горња пресуда такав је страх задала, да од тога времена у том царству нико ннЈе смео три жене узети. 97. Данљанова чорба „Даги мој комшија ! деде узми, нонуди сеи једи. - „Хвала комшија, ја сам сит." — „Ништа за то, наспи још један тањир ; чорба је врло добра, и вешто скувана !" — „Ја сам већ три тањира појео." „Та мани се бројања, једи само, нека ти је на здравље. Али је дивна чорбнца, на гле како је масна ! Узми, мили друже ! Ево ти младица, — а гле ево и гргеча ионуди се, драги комшија, — дед узми макар још једну кашику." Тако нуђаше комшија Дамњан свог комшију Фоку, — не дајући му ни одмора нн времепа, а Фока одавно сав у зноју од Дамњанове чорбе. При свем том, нали још један тањир, и с тешком га мухсом иокуса. „Таке пријатеље волим!" повика Дамњан, а оне, ко.ји се либе, не могу да трпим. Дедер драги мој, насни још један тањир!" Кукавни Фока ма како да је радо јео рибљу чорбу, нашавши се у оваквој беди, зграби шал и капу на загребе — што је могао кући, и од тог доба, никад му није пало на памет, да прекорачи ираг свога комшије Дамњана.

Срећни су они књижевници, који имај у истинскидар затајрад.Ноако благовремено не умеју ућутати,и уши ближњег свог ноштедети, пека знају, даће ими прозаистихови досаднпји бити од Дамњанове рибље чорбе. 98. Веверида У некаком селу. једног нразннчног дана, беше се искуино свет око снахнске. куће, и гледаше како несташна вевернца у једном нрозору — то тамо, то амо скакуташе и трчаше. Ту блнзу на једној брезн, н дрозд сгајаше, и гледајући како веверица брзо трчи, запитаће је : „Познанице стара , смем лн запитати, шта ти ту раднш и какву службу вршнш ?" »Ах, мили мој нријатељу! трудим се н радим цео дан: ја сам гласник код госиодина, н тако имам много посла, да немам кад ни јести ни пити, нити се одморити", па ноново заокупи но нрозору трчати. — „Да , ја видим