Prosvetni glasnik

394

записник главног

просветног савета

Званично је, тако да кажем, име цредмету обрађеноме у рукопису: аознавање домовине. То је оно исто, што Немци зову Не1таЏкип(1е. Моа;емо сдободно и без зазора признати, да је увођењу овога предмета у основну шкоду, отаџбина Немачка, па зато и неће бити са горега, да видимо, шта се тамо разумева под пменом НеГта.1, јер ћемо онда лако разумети шта је и НеГта18кипо1е. Нећпа1 је код Немаца врло еластичан појам. У најужем смислу значи куИу или дом са иородицом у њој; за тим село или вароги , за тим округ, па област или аокрајину и на послетку, у најширем смислу, и саму отаџбину или отачаство. Овој немачкој речи, у нашем језику, најбоље одговарају речи : аостојбина или домовина. Сад, кад је појам постојбине или домовине тако еластичан, разуме се, да ће и познавање домовине, морати бити ствар тако исто растегл>ива. Еод Немаца се та растегљивост огледа доиста и у самој практици. Тако, они имају и у књижевности и у школи: Не1та1.8кшк1е ђоп ^егрггд, имају Непна1зкшн1е <1ег СедепЛ ^ог ХУеЛпкелгп, НеЈта18кип(1е с1ез АтЊегггкеа НеиМћегд или г^е.з Ат1 ђегггћеа Маппћеип, НеЈта1бкип(1е Лез НеггодЉитв ЗсШезгеп и т. д. Французи су ову ствар прецизовали, и они имају само: деодгарћге с1и ЛераНетеп1, што онет има својих незгбда, нарочито ако је школа на граници два департмана. Но, појам аознавања домовине, ма како даје растегљив, у самој школи, ипак се никада не распростире ни до близу крајњих гранина растегљивости, већ се односи само на место школе и на непосреднију околину, а ни у какоме случају даље. од просторије, од прилике једнога нашег округа. Ево шта о овоме каже Фингер, који је написао упутство за познавање домовине, код Немаца признато као најбоље. „Ако хоћемо, вели, да упознамо околину, мн ћемо се по њој проћи и разгледати је, докле нас ноге носе и докле нам ноглед стиже; уочићемо јој брда и долине, потоке, шуме, облаке, сунце и звезде. Шестогодиш ње ..етенце, ноге не могу носити далеко, и његов је ноглед ограничен; плави брегови, тамо негде, изгледају му као облаци, за то им о њима нећемо ни казивати много; осмогодишњи дечко ће лакше разумети, кад му кажемо, да су они далеко десетак часова или толико и толико километара; деветогодишњега, коме је уобразиља већ прилично снажна, водићемо и даље преко граница видика му, ако намсамо време допусти; ту ћемо дакле у неколико очигледност моћи напустити, и на основу, онога што је видео, казивати о нечему, докле, бар за сад, својим ногама, и својим оком није у стању стићи". Разуме се, да се видик детињи неће свакада подударити са политичном поделом, али то нншта не смета. На реду је сада да се запитамо за задатак наставе у познавању домовиве. Не сећам се сада баш који,

али тек један знатан научник казао је, да се напредак човечанства састоји поглавито у савлађивању нрироде Но савлађивању ирироде, свакојако, претходити мора њено познавање. Разуме се, да је човеку најпрече да позна природу околине у којој Је постао, у којој му је намењено да проведе готово сав свој век, па и кости да остави. Ово упознаваље не односи се само на околину на. земљи већ и на небо домовине му, па и на односе човека нрема осталима као саграђанима његовим, према суседу, општини, држави и т. д. У школи, наравно, ово упознавање бива поступно и тако, да не иревазилази моћ схватања дечијега. Ово је дакле први део задатка наставе у познавању домовине, но она има још један задатак. Пошто се дете упозна са домовином, разумем са ближом околином, ваља, ако је икако могуће, да му се знање рашири и преко ње, али се тада већ прелази у област земљописа. Изучавање земљописа пак, бива нз књига и карата, уз припомоћ уобразиље и живе речи наставникове. Далеки предмети и крајеви земље, могу се познати како ваља само путовањем, али како је путовање срећа, ретко коме дарована, то ми морамо, о тим даљним нредметима стварати себи слике према онима, које смо већ видели, и према појавима, са којима смо се много пута већ сусретали. Поток, река или бара наше околине, брег или равница, животиње, поља, њаве, шума, све је то у неку руку препочетак, према коме ми себи стварамо слику предела, о којима читамо, или које на картн посматрамо. Овде је, дакле, настава у познавању домовине средство, док смо је најнре видели као цељ. Ово двоје ваља нам вазда имати на уму, ако хоћемо да оценимо, било какав рад у школи, било какав спнс по овоме предмету. Јер настава не може испунити ни један од ова два задатка, ако не буде очигледна, а тако исто ни спис, ако ће упућивати на изучавање домовине седећи у прашљивој соби. Децу ваља руководити и упућивати да своју околину што боље виде и познаду, све својим рођеним очима. Познавање домовине, у целокуаној настави основне школе, ваља да буде најочигледније. Ту се књига не сме деци никако у руке дати, јер ако ће и своју околнну изучавати и упознавати из књиге, шта је онда остало за остале делове отаџбине, које деца неће можда никад видети, а шта за осталу земљу? Давање књиге деци у руке има и других штетних последица. Она се књигом јако удаљују и од најближе природе, па наставом преко књиге дотерују дотле, да нису у стању ништа посматрати својим очима, и да више поклањају вере свему ономе што је у књизи писано, но ономе, што сама виде и опипају. Доиста, нигде се тако не може с правом узвикнути као овде: на што