Prosvetni glasnik
50
ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА
393
које је провео у Сјеници, пошто поднесе оригиналне сведоџбе о проведеним годинама службе. Просветни је Савет усвојио нредлог нарочитог одбора, с тим да се г. Поповићу, према годинама службе, да једна повишица. V Ш. ЗечевиК , у име наставног одбора, реФерује, да је одбор размотрио сва акта по модби г. Антонија ФрапиКа, проФесора пожаревачке н. гимназије, који моли да му се, према уваженим годинама службе, да проФесорска повишица. Одбор је мишљења, да се г. Фрањићу даду периодске повишице, пошто он има 11 година нроФесорске службе, рачунећи и оне које му је народна скунштина признала, али да пре тога мора да положи проФесорски испит по закону. Мањина је нрихватила мишљење наставнога одбора из разлога што г. Фрањпћу нису биле признате године службе у оно време када је изашао закон о проФесорским испитима, па према томе он и није имао године службе но којима би се могао иснита проФесорског ослободити. Г. Фрањића дакле затекао је закон о нроФесорским исиитима са мање од 5 година признате му службе проФесорске, а то је и разлог што није добио нериодичку повишицу. И ако је г. Фраљић у истини служио пре закона о проФесорским испитима више од 5 годнна, та служба није му била призната и он је за оно доба на њу био изгубио свако право, јер је као контрактуални проФесор био из службе отпуштен. Што су му тек сада уважене оне године службе, које је провео као супленат и проФесор пре закона о проФесорским испитима. то се не може узети у рачун при оцењивању: да ли се г. Фрањић може ослободити проФесорског испита или не. Но Просветни је Савет, с погледом на то што је г. Фрањић нре закона о про ®есорским испитима Фактички нропео у школи као супленат и проФесор више од 5 година , што је те године изгубио само услед разрешења од дужности и то само за време од 40 дана, после ког времена опет је одмах постављен за проФесора, најзад, што му је сада и законодавном одлуком признато све оно време, којејепровео услужби пре закона о проФесорским испитима, те услед тога има сада више од 11 година проФесорске службе, одлучио: Да се г. Антоније Фрањић као проФесор , који је 11 година у служби проФесорској провео ослобођава проФесорског испита. 0 овоме је г. Ј. Пецић поднео одвојено мпшљење: „Одвојено мишљење Потписани мисли да г. Антоније Фрањић треба да иоложи најпре ироФееорски испит, на ако га добро
| положи, може добити периодску повишицу, која је у нитању но акту г. министра од 28. Марта о. г. ИБр. 2163. Осим других, не мање важних, главни је разлог у томе, што г. Фрањић није цроФесорски испат положио, а 1хо закону га је дужан положити, ако хоће да се користи свима правима проФесорским. Закон о проФесорским аспитима важи за сваког без раздике и изриком прописује: „Сви супленти и проФесори средњих школа који се затеку у служби кад овај закон цочне важити а ннсу навршили цет година указне службе, дужни ће бити да положе нроФвсорски испит." Овај је закон почео важити од 1. Априла 1880. г. а тада г. Фрањић није имао пуноважннх пет година нроФесорске службе, због нрекида у служби. То не нориче нико а ни он сам. Да је збиља имао тих година, он не би лане тражио нарочито законско решењео томе. Највишим решењем од 31. Децембра 1882. год. признате су му неколике године које су биле у питању и на њих је тиме добио нраво, којим се може користити тек пошто положи испит , јер му решење даје право на године сматране за изгубљене, а нрава проФесорска могу се добнти само исаитом. Избегавањем од испита не утире он себи пут да постигне то право. И тако ако би се г. Фрањић, на овај начин, ослободио испита, држим да то не би бидо ни по духу закона, нити у интересу те установе, а не бн служило на часг пи његовом морадном угдеду као добром наставнику. 11. Маја 1883. год. у Београду. уосиф ЈТециђ.."
VI Ст. Д. ПоповиИ прочитао је следеће реферате Ђладимира КариКа и Дим. ЈосиКа о „ Отачаственици" Петра Никетића: 1. „Главноме Просветном Савету. Прегледао сам рукопис г. Никетића, „Отачаственица" или „познавање околине", који ми је иросветнн саиет носдао на оцену, писмом од 20 Дек. нр. год. СБр. 120. Моји шкодски носдови, а после тога и други послови, природе овога реФерата, једва су ми сад допустиди, да се прихватим прегдеда и оцене, већ поодавно послатога ми овог рукописа. Да би могао што потпупији суд дати о делу г. Никетића, нека ми буде дозвољено, да најпре кажем сзоје мишљење у опште о предмету, који је писац предузео да обради, а за тим и о стању наставе у истоме, у колико ми је познато, било из сопственога искуства, било друкчнје.