Prosvetni glasnik

900

КАКО ДА СЕ ПРЕДЛЈЕ ГЕОМЕТРИЈА

Самосласник у речи једносложној може бити изговора (акцента) кратког оштрог шш дугог тешког. На нример : рат, брат , срез , мач , глог; Бог , брег, снег, благ, туђ, свој, број, крај. Посдедњи самогласник у речима од више слогова може бити или неакцентован или изговора (акцента) дугог тешког. На цример : бко, табла, иоље ; јабука, књига, ораха. Акцентовани слогови у речима од внше слогова разликују се но месту, на коме су у речи, у којој има више акценгованих <амогласника. Тако акцепат првога од акцентованих слогова зове се главни акценат, а акце 1ти свију осталих акцентованих слогова у истој речи зову се саоредни акценти. Главни акценат може бити ма који од четири акцента, а сноредни може бити само дуг тежак. На пример : бблест, певач, понедељник, ^кбв, пр&зник, ноткивача , цушака, гбведа, печурака, Бачвана, врабаца.

Акцентовани самогласници у променљивим речима не остају кроз све облике свакад акцентовани , или свакад једнако акцентовши. На пример : брег, брегу, брегу, брбгови, брегова. Снака реч треба да нма један акцентован самогласник (или слог), око кога се остали неакцентованн слогови нижу и о вему се држе у изговору, те чине изговорну целину. Али има речи неакцентованих. Таке неакцентоване речи прибијају се у изговору уз пајближу им акцентовану реч као да би њој нрипадале као њени неакценгоиани слогови. На пример: звао сам га, изговара се : звабсамга ; рвКи Кемо мхј, изговара се: рећићемому. У оваким сл\чајима често акценат пређе са речи која га има на реч која га није имала, и у том случају често се акценат и нроменп. На нример: иб пољу (м. по пбљу); бд сутра (м. од сутра. Оваке речи изговорене уједно ради акцентовања, зову се акценатне реч :и.

КАКО Д А С Е ПРЕДАЈЕ ГЕОМЕТРИЈА? НАПИСАО ПРОФЕСОР ј^ТЕВА уЛ.И^10ВАН0В У НОВОМ САДУ (НАСТАВАК)

10. Видели смо, да ученик мора да види, како шта постаје и да се по генетнчној методи не сме ништа износити готово пред њега. Ако се сад сетимо, да се геометрија бави просторним ликовима, таки можемо бити на чисто , како се даје развијати све пред ученицима: просторни ликови морају се дакле мицати и заузимати све нове и нове ноложаје н то да се мичу или читави или поједини делови на њима. Да се види дакле, у каквој свези стоје геометријски ликоии и каква се отуд правила добијају, мора се у геометрију увесги принцип мицања и кретања. Читаву геометрију морамо развијати на механичким принципима: механика н геометрија приближују се тако једна другој, и једна н друга развија се истим путем. Ако будемо пазили, шта бива услед кретања од појединих делова на лику или и од читавог лика, па то искажемо, онда налазимо правило. Видимо дакле, да су овде правила она места, на која стајемо у своме ходу, да се одмарамо и одморимо, како да даље одморни још боље и сигурније пут свој наставимо. По овој методи, даду се на једној слици само, добити многа геометријска правила.

Како у опште важи, да човек мора што видети и онда тек сме рећи, да је исгина, тако је дакле и у геометрији. Да ученнк дође до геометријске истине, треба га научити, какоћедоћи. Увек је боље научити га, како да нађе истину и правило, него нађену доказивати му, — „Ко тражи, наћи ће." Евклид само доказује, а ништа не тражи , он узима а рпоп, да је истина, што вели, и онда се свом снагом труди, да то и докаже. 11о Евклиду тражим доказ нечему, а не оно, што мн треба; по њему не тражим нравило, него тражим, како да докажем готово већ цравило, које је дошло, не зиам ни сам откуд. Ако уиоредимо даље синтетичну методу са генетичном, виднмо, да је у генетичној ред обратан: овде је правило на послетку, а тамо је на врху, овде долазимо до нравила , а тамо полазимо од правила; даље видимо, да је у синтетичној методи правило нешто главно, а у генетичној је само резултат онога, што јеглавно: резултат развнјања Фигуре или у онште геометријског лика; осведочавамо се, да се синтетичном методом могу поједина правила издвајати, оградити од других, ошанчити се — у генетичној не може то пикако бити, или, ако се мисли