Prosvetni glasnik

942

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

нападаја. Ади једне године цар не ноела Атили данак, за то овај објави рат и уиути се преко Тесалије на престоницу царевине. Тада му цар посла 800 ока злата, даде му неке земље поред Дунава, и отнрати пред њега посланике, да га моле за опроштај. Све земље беху у страху и многи људи вероваху, да је Вог послао Агилу као неко страшило, да казни народе за њихове грехове. Атила беше прозват „Бич божиј" и он је то име заслуживао. И он сам почео је замишљати да је Бог, и да је цела земља његова својина. „Ко сме подићи руку против мене, и ко може одолети мени", такојемислио он у својој обести. 2. Римски цар Валентијан III био се налутио на своју сестру Хонорију због њеног неваљалог живота. С тога је посла у Цариград у један манасТир, да своје грехове испашта. Тринаест тодина провела је Хонорија у друштву калуђерица, живећн пустињичким животом. Лишена свију радости овога света, а живећи усамљена, дође она на једну врло чудновату мисао. Атилино име спомињало се по целоме свету и свуда се говорило о његовим делима. Мало по мало па Хонорија смисли да нико други не може бити њен избавитељ него Атила. Што је Атила био и друге народности и друге вере . (идолопоклоник), то се ње није ништа тицало. Она му посла једног верног слугу са поруком да ће се за њега удати, да ће она бити сретна, ако јој он буде муж, и ако јој отме њено наследство, које јој је нелраведно отео брат. Поред тога она му посла један скупоцен поклон. Ма да је Атила имао више жена, ипак му се чинило, да ће за њега бити корисно да узме за жену римску принцезу. Он нареди да се лепој Хонорији јави, да је он готов узети је за жену, и да ће се за то обратити на њеног брата римског цара. Он је мислио, да ће римски цар сматрати за велику почаст, ако му краљ Хуна буде зет ; али се преварио. Валентијан, који је раније сазнао да је то масло његове сестре, заблагодари Атили на почасти, коју му је хтео указати, али му не прими понуду, да му да сестру. Одмах по том Хонорију су довели из Константинопоља у Рим, и ту су је затворили на вечита времена, — удавили су је. Атила је ђипао од беснила, кад је о томе вест

добио, и заклео се, да ће се страшно осветити. Он одмах уреди сву своју војску и пође са 500 000 ратника из своје престонице. Из Угарске је могао ићи правце у Италију, али због неких других узрока, он је заобишао далеко. Са својом војском крену ее он лево поред Дунава, разори римске тврђаве поред те реке, и онуети свуда куда је год прошао. Његова војска личила. је ва јато дивљих скакаваца, који за неколико минута опусте поље на које падну. Атила прође кроз данашњу Аустрију, Баварску и Француску, и са собом узе више војника од Немаца. те тако његова војска нарасте на 700 000 људи. У пределу где речица Некар утиче у Рајну, пређе он преко реке и са необичном брзином спусти се у белгијске провивције. Ове вароши, кроз које је прошла ова, дивља војска, биле су порушеве, оиљачкане и већсгном у пепео претворене. Тврде зидине града Меца не могоше варвари одмах узети. Али кад навали неодољива сила, онда се ни оне не могоше одржати. Непријатељи као помамни уђоше унутра и убијаху без обзира људе и жене, старце и децу, убијаху свештенике у црквама и децу на кристионици. Једна једина капела код св. Отевана осгала је и показивала место где је некад Мец стајао. Ове земље међу Рајном и Оеном, и међу Марном и Мозелом биле су као пустиња. Преко Сене прешла је војска и упутила се под Орлеан, и опсела ову велику ва рош. Тек што бегае један део зидина оборен и предграђа узета, а народ је у вароши већ клечао молећи за милост. Али на један мах стиже изненадна номоћ. Римски војсковођа Ајеције и краљ источаих Гота Теодорик беху искунили војску, која беше готова победити или изгниути. Атила беше лукав и уступи натраг у равницу код Шалона. Главна сила његове војске беху коњаници Хуни и ту силу могао је он само у равници употребити као што треба. Ту је била тако ужасна битка, да такве није било никада дотле. Ови народи од реке Волге па до Атланског мора искупили су се у равници код Шалона. Ова битка није била ништа друго, већ борба хришћанеког света са варварима, који су хтели да униште сву образованост тадашњег хришћанског света. Ова велика битка догодила ее у јееен 451. године по Хр. У овој битци народа борили су се