Prosvetni glasnik

130

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ 11Р0СВЕТН0Г САВЕТА

оних и т. д."; „ бале " место слуз; „снели један број јаја а величина као иглене уши." „Уши" у игле пре је она рупица, с тога не може се узети то као мера за тела, осем ако би хтео употребитн главић од чиоде; „иоцркају" место угину; „резотине једне вилиде улазе у резотине друге...." Ово не бнва јер „резотина" не иде опет у „резотину" но зубац у жљеб или изрез у урез или тако нешто. Код шкољака зове други отвор „за изсисавање воде," — а пре личи на иснрскавање воде. „ Неиогоде, које често на мору бивају" а требало би буре и таласи. „Зарове се (шкољка) у песак." „Шиенодле" не иодносе ни у загради, ни нод знацима навода, то је страна а накарађена реч (као и „орнодле" и остале „нодле" које женска младеж радо тражи место чиода., укосница и т. д.). Често унотребљава неодређену реч „створ" место животиња, животињица или — дечија — бубица. „Различни и у величипи и у изгледу" место: по величини и по изгледу. Унотребљава изразе „црв" место глиста. „Ове ноге зову се Лажљиве" место лажне, што није све једно исто. „Л.ажљив" је само онај који неистину говори или нише; а облик може бити само лажан. „Фењер с вечера осветљен," а биће да Фењер није осветљен, но он осветљава, а овде је обичнији израз упаљен, припаљен и т. д. „Женка излеже јаја у растов лист" место снесе или спусти. „Скакаре, од којих има разне врсте." Речи „ обје" и „ двије" немају као старовлашки изрази места у једжој књизи скроз источним говором преведеној. „Стењица" неправилна је реч, јер не долази од стењати, но од „стена" (зид), како ја мислим, али сигурно „стењица " није правилније од стеница и т. д и т. д. Слике, без којих књигу никако не би било вредно печатати, тим пре што се овде махом говори о нижим, непознатијим животињама, слике лепе су и у иростом нацрту. Донекле је преводилац сам пресликавао лепо и чисто нгго га без сумње није мало труда стало; а од некле исецао је из оригинала и лепио. По томе дакле: књига има добрих, па и лоших страна. Наравно овако ја налазим.

Ја сам поред сваке мане —- као што је непотпуна и несавршена номенклатура, непотпуност у опште и т. д. и т. д. вазда навео и општа начела према којима сам и сматрао и оцењнвао. Књига ова, као и свака са више бриге рађена, могла би донети користи. Она има неке леие потанкости, али ипак свуда се писац клонпо описа неких животиња, иоименце. Све је у оаште говорено, онако као кад се излажу, карактери класа или родова, као: пужева, шкољака, инсеката, арахнида, љускара, црва, па нешто тек и о кичмењацима, у најопштијим нотезима. Понегде је учињен као нехотични одступ од овога, и говорено о некој животињици на но се, али се писац увек одмах иокајао и враћао у опште. Ове речи најбоље карактеришу тенденцију дела: „Нека ученик добро утуви, што је до сад, уератко, речено о животу лептирова, жижака, водених комараца, воденог цвета и шешарне (?) зоље. Кад ово добро утуви, онда му је лако разумети живот и усавршавање ичела , стршљенова и осталих инсеката, којих млого врста има, а није могуће овде сваког инсекта описати" Кад у једној књизи треба пре знати о „пачијим шкољкама" и „животињама са две љуске" или о „крабама" и „мор. пужевима и шкољкама" — а о ичели или мраву треба се тек сећати и разумевати преко других ствари, онда таква књига није погодила потребу, да буде „за ма који разред основпих школа (наших најмање!) или као ручна каига наставницима" — како преводилац подпоси своју жељу. Дакле, књига за читање јест; али за школску књигу није, и као таква не би се могла усвојити. У овој књнзи нашао би потребит учитељ доста лепих ствари, доста упута како се животиње хватају и чувају, доста би могао и новога научити, али овде нема свега онога иречега и главнога што за основну школу треба. Рад је похвалан, и нреводилац је заиста показао и добру вољу и леп труд, доучивши један стран језик толико да је се и у удаљеној Доброселици могла нревести једна књижица, која кад би се у „Просветном Гласнику" — али без слика