Prosvetni glasnik

40

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

ности. Карло у средини њиховој, борио се и сам са дивљим вепровима, медведима и дивљим биковима. Карло је могао врло добро да једе, али никад није био раскошан у пићу. Печење од дивљачи, нечеио на ражњу, било му је најслађе јело. На пијанство је јако мрзио. Дешавало се често да ноћу устане, узме таблицу и нисаљку, па се вежба у иисању, које раније није био изучио. Или често се он молио богу, или је стајао на нрозору да са страхопоштовањем и чуђењем, носматра звездано небо. Прост начин живота још више је увећавао снагу и опако јаког Карла. и он је био тако јак да је могао човека у оклопу иодигнути као дете. Његова одећа била је са свим ироста. Све одело израђивала му је његова вредпа жена својом руком. Он је носио чаране и ланене гаће, са обојеним пантљикама. Осем тога носио је ланен прсник и иреко њега један прост капут са свилепим иантљикама ишаран, а ређе четвороугласт огртач беле или зелене бојеАли увек је носио велики мач са златном дршком. Само у сабору и у свечане дане бно је у свечаиом оделу, са златном, дијамантима украшеном, круном. 13. Карлова смрт и укоп. Карла је служило здра.вље до позпе старости. Тек на четири годипе пред своју смрт почео је он опадати. Почела га је мучити непрестана грозница. Највише га је сурвала смрт његова два љубимца сина, Пипина и Карла, који умреше у цвету младости. Но ииак он није престао бринути се за добро и напредак свога царства. Кад је опазио да све више слаби, позва он свога сина Лудвига, који је тада био краљ Аквитаније, на народни скуи у Ахен (818.). Овде опомену доглавннке свога царства, да његовом сину буду

верни, а за тим запита их, од највећег до најмањег, да ли нм је по вољи, да њему владу и царско звање преда ? Опи сви једиодушно одговорише : „Нека буде божја воља." Прве недеље по том оде Карло са својим сином у цркву дјеве Марије у Ахену, коју је сам озидао. Он је био обучен у краљевско одело и имао је круну на глави; другу круну оставио је бпо у олтару. Отац и син молили су се Богу нред олтаром дуго са највећом смиреношћу. По том се достојни старац подиже и опомену, у присуству целога иарода, свога сина л да се боји и да љуби Бога, да његове заиовести у свему испуњава, да се брине за цркву и да је брани од нападача, да буде добар сродницима, да поштује свештенике као свеце, народ да воли као своју децу, да прима у службу верне и побожпе чиновнике, и да никоме имање и звање без кривице не одузима/ После таквих опомена запи^га Карло Лудвнга, да ли се решио, да у свему тако поступа ? „Радо", одговори Лудвиг, „радо ћу слушати и са божјом помоћу исиуњавати, што си ми ти заповедио." Тада му Карло заповеди, да круну сам са олтара узме и да је себи на главу мете. Лудвиг учини као што му је зановеђено. По што се свршила ова светковина, врати се Карло у царски двор, наслањајући се на свога сина. Ту даде му красне поклоне, а по том га отпусти да иде у своју земљу. При растанку загрлише се и нољубише се обојица, а сузе су им текле и од радости и од туге. Они су осећали, да су последњи пут заједно. И доиста се никад више нису видели. Јануара године 814 Карла нападе но ново јака грозница. Он се хтео лечити ностом, као што је и навикао, али све беше узалуд. Његово тело беше већ ис-