Prosvetni glasnik

138

ЗЛПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

тање: да ли у оиште треба дсци давати каке књиге, ручне ири учењу, или не, и тек онда долази питање: каке би те књиге требало да су, па да их можемо дати, ако се решимо за давање. У педагошкоме сг.ету подељена су мишљења о томе. Ледни веле: треба деци давати књиге, те да из њих уче или да се њима помажу; други веле: не треба деци давати никаке књиге, већ настава ваља да буде жива, усмена и очигледна, на је онда свака књига, која води децу механизму, излишна. Застунника ових противних гледишта има и на једној и на другој страни. Прво је гледиште мало старије и дрлги се и данас већином. Друго је гледиште новије и заступају га млоги јачн и угледнији радници на овоме нољу а остварује со тек у новије доба и остварено је до сада сразмерно неома мало; и где се остварило, показало је резултате врло повољне. Разлога има веома млого и за једно и за друго. Па шта нам онда то каже? Вели л: нам то, да се ми можемо решити за 'једно, па ма које? Ако се решимо за једно, ми губимо сва она добра, која нам доноси оно друго. Ако се решимо за ово друго, ми се лишавамо свих опих користи што их собом доноси оно ирво. И већ нам то каже, на коју страну ми треба да идемо. Ваља да покупимо оно добра што је и на једној и на другој страни, па да нађемо неку средину, на којој би се сва она постигла, а сва зла и погрешке избегле. По моме мишљењу дакле излишно је и неупутно је решавати се и за једно и за друго гледиште одсечно, већ зла, која носи собом начин, који постоји уклањати, небришући оно добра што га он има. Еоје су добра од начина који постоји ?. — Што се деца навикавају да читају; што сс помажу књигама да понове оно што се у школи научило; што се навикавају даједну исту садржину виде и примају је у више разних облика; што се тако богате облицима језичним и уводе у литературу; и најносле, што се навикавају на ред да воде бригу о својим стварима. Које су то рђаве стране његове? — Што се даје маха учитељима, да не предају усмено, но да „задају" деци из књиге, те да уче на-

памет, те се учење нретвори у мртви мсханизам, место у развијање логике и разума; и више ни једна. А које су добре стране другога начина? Што не да маха механизму, по припуђава и учитеља на живо усмено предавање и ђаке на самосталност и разумевање и буди саморадњу. И ово је толико добро п тако јак разлог, да за рад њега овај други начин игнорише све оне добре стране првога гледишта и практике, па се чак не сећа ни своје једностраности. Ледностраност му је у томе, што све своди на усмен рад и усмене умне операције, без оне услуге, коју нам чини књига. Из овога онет видимо и само решење: којој страни ваља да се нриволимо и шта ваља да радимо. Другој потнуно не можемо, већ по томе, што се толика добра губе њиме. Првим онет не ваља да учинимо, да се настави одузима оио што ваља да јој је душа. Излази дакле, да први, стари, може остати, али само да се њим не одузима настави, душа њена — разумевање, пити да се ни под кој.г начин иде томе на руку. Одавде нам сад излази друго питање, такође доста оиште и веома важно: како ће то да се учини? Како ће да се удесе књиге за децу, на да доносе сва она добра, које могу да донесу ручие књиге дечије, а да се избегну сва она зла, која она доносе собом у невештим или нерадним рукама? Иитање је ово тако широко, да се о њему може казати врло мало у оваком једном реФерату. Оно захтева читаву расправу за себе. Ја то морам оставити на страну, па се само ограничити на то да кажем: да лп су ове две књижице, које, су ми нослате на оцену, написане тако, да се без зазора могу употребити у нашим основпим школама као ручне књиге за децу ? Одмах ћу се кратко изразити, да ни једна није удешена онако, како ја мислим да ваља предавати дотичне дисциилине у оснокно.ј школи и писати ручне књиге дечије за њих. Но то је још моја субјективиа ствар. Млого је важније питање, и меродавНије за примање или непримање ових књижица за школску иотребу: да ли су оне удешене ирема наставноме ирограму за те разреде и те предмете?