Prosvetni glasnik

РЕД КОЈИМ ИДУ НЛУКЕ И

ВЕШТИНЕ ЈЕДИА ЗА ДРУГОМ

177

цији и оне задобивене. Ко прима теорију о развићу организма, тај неизбежно прима и теорију о развићу духа од нижих облика до виших и највиших, од нижих и најнижих ашвотиња кроз све више и више до човека. А по томе оно, што ми данас сматрамо у човековој души као готово или урођено. као нагон или инстинкат, првобитна моћ, склоност или способност душевна, то је у дугим генерацијама прилагођивањем организамапрема спољноме свету задобијено и преношено у наслеђе на потомство, да као унутарња способност или нагон потпомогне или изазове оне спољне радње, којима се развијају напг интелект, "морал и нарав.' Спенсер је целу своју Психологију израдио на овоме принцину, још пре славне Дарвиновс теорије. У развићу човековом дакле играју улогу два света: унутарњи и спољњи. Да оставимо

на страну колико има у њему улоге један а колико други, но да истакнемо само још једном Факат; да се само утицајем спољнога света развија интелект, и да „ништа у духу бити не може што пре тога није било у чулима." Имамо дакле три чињенице у развитку човековом: готовину унутарњу (урођене способности или склоности), сиољни свет и утицаје његове преко чула на ону унутрашњост, и обраду овога што дође. Ово је троје основа духовноме животу, и васпитање, као намерно развијање његово, не сме изгубити из вида ни једно од овога. Прво оно ми ћемо сматрати као нешто дато, готово, а говорићемо о овоме двоме другоме. (Наставиће се)

ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА (УДВШЕНО ЗА ШКОЛСКУ ПОТРЕБУ)

(Настапак)

„Некакав човек имађаше два сина. Млађи син заиште од оца да му да део имања који му припада, и отац му учини по жељи. Син отиде некуд на страну, и тамо живећи распутно, потроши и упропасти све што је од оца добио, и постаде луки сиромах. У тој земљи где он живљаше настугш глад, и овај младић, да би себе исхранио, иогоди с,е код неког човека да му чува свиње. Но он тако мало хране добијаше од свога газде, да је принуђен био јести жир, којим су се свиње храниле. Најзад, он овако у себи иомисли: „За што ја овде гладујем, кад су слуге оца мога потпуно задовољне, и имају хлеба и сувише. Идем ја моме оцу, и хоћу да паднем иред њиме на колена, и да му кажем : Оче, ја сагреших небу и теби ; ■а нисам достојан да се назовем твој син, по нрими ме за твога слугу. Па тако и уради. Но отац кад угледа свога сина,

загрли га од велике радости што се покајао и вратио, па заповеди да му се да најлепша хаљина да се обуче, и направи велико весеље у част тога, што му се син вратио. Отарији брат дознавпш за ово, буде му криво и наљути се на свога оца, говорећи: да му отац никада није учинио такву милост, не гле\ећи на то, тпто је он свагда био и раднији и поштенији од млађег брата. Но отац ће рећи своме старијем сину: „Оине. мој, ти си свагда са. мном, и све што је мојо , теби припада. Ми треба да се радујемо што се твој брат вратио, јер он беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се. к Спаситељена поука о нраштању увреда Једном нриликом Спаситељ учаше, да треба праштати онима, који су нас увре23