Prosvetni glasnik

ВАСПИТАЊЕ К Л О II А У К А

344 ставивпш да ми ту етвар потребујемо. Узрок је топлоте у соби ватра, која је на згодаи начин удешена да може соби тонлоте дати. Ово нам може послужити за практичке дељи, а може и за нросто задовољавање радозналости. Ми долазимо н. пр. у топлу собу, сад можемо желети да нам се објасни на који је се начин загрејала соба и наша ће жеља бити испуњена кад нам кажу да је ту и ту у свези са собом била ватра или да још траје. На овај начин ми се у онолико приближујемо процесу анстраховања и аналисања — који је нашим осећањима у неком нравду врло одвратан — у колико више свет посматрамо с практичке стране, и тиме стварамо нрилику за носматрање каузалнога закона у целоме. На овој тачци наука налази једна врата, кроз која она улази у наш дух, док бисмо иначе за то морали унотребити ираву хирургијску операцију. Ове наномене могу служити за објашњење како и зашто иостаје радозналост, којој се с правом признаје велики утицај у настави. Душевни покрет или узбуђење у радозналости појављује се као жеља за сазнањем, као жеља да се нешто дозна, сазна, а још тачније као жеља да се савлада тешкоћа, која је се једном осетила. Права радозналост долази тек у оном стадијуму, пошто се већ учинио неки напредак у коректном схваћању света. Велики део радозналости код деде, а и код одраслијих лица није права радозналост у оном смислу у коме смо сада наноменули. Често се у њој не нојављује ништа друго сем егоизам, радост да се мало нереда произведе, или да му се мало поласка и услужност покаже. У таквим приликама деца или одрасли обично запиткују о којечему, али не рад тога што хоће нешто да дознаду и науче, него само с тога, да би мало узбуђења направили. Истина по

неки нут се ово чини баш у намери да би се што год дознало, али у већини случајева није то. Умешним и вештим ностунањем ми доиста можемо пробудити код ученика радозналост за извесна научна <вакта, која за њихово схваћање нису сувише висока, и тако учинити, да се тај Факат или догађај лако схвати и заиамти. Ако неко дете узмо извесну тежину да дигне или с места покрене најпре само с рукама, а после иомоћу полуге или иомоћу два котура, онда ће оно по свој прилици осетити каква је велика разлика између та два начина дизања, и то ће га носле побудити да ту ствар боље и опширније позна т. ј. да дозна за што то и како бива. Али има и једна штетна погрешка или мана дечијег схваћања, која се састоји у томе, што код деце преовлађује лично или антропомор®истичко иредстављање узрока. За теолошко објашњавање и изучавање света, без сваке сумње, ово је врло згодна ствар, али за изучавање са нриродњачког гледишта ово је са свим ненодесно. Кад је какво дете у оиште радознало, онда би оно најволело да дозна шта је узрок те трава расте, киша иада, ветар дува и т. д. У опште оно се интересује за све појаве које ретко долазе и само се по каткад јављају, док је међу тим, према обичноме, цравилноме, познатијем и ближем са свим равнодушно. Кад непгго не иде озбиљним током, онда би дете радо било да то одмах доведе у ред и одмах је радознало да дозна како би се то могло постићи. Овде је права ћуприја за праксу, и на овај начин може се духу право знање дати, претноставивши, да је моћ схваћања довољно зрела. Али у нркос томе остаје опет и даље главна тешкоћа — приближити се науци правим путем; ми морамо с правог краја почињати, и не можемо се увек освртати на то да радозналост баш онде дражимо где се дечије разумевање зауставља,