Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

није за руком испало. Он у триумоу уђе у Јерусалим (1229 г.) и погато га иатријарх ове варогаи није хтео крунисати као анатемисаног краља, то је он сам себи метуо круну на главу. По уговору било је дозвољено и мухамедандима, да у храму Соломоновом по њиховој вери служе једноме вечитоме богу, коме су деца сви народи и који прима сваку молитву, која само од свега срца излази. Ово лепо Фридрихово мишљење није се папи никако донадало. Римокатоличкој цркви свагда је било важно нравило, да се само у њој једвној налази права вера, помоћу које људи могу постати блажени. Ва велике мисли Фридрихове не бегае онај век јога зрео. Он се морао у један мах борити и против папе и против заблуда на западу. Никакво чудо, ако би он у борби подлећи морао. Глигорије IX био тако јако ражљућен, што је Фридрих и после анатеме предузео крсташки рат, јер је раније објављено, да је он изневерио ту ствар. Док је Фридрих задобио Јерусалим, Глигорије јенајмиовојску која је упала у Доњу Италију. Осем тога он се као и нређашње папе удружио са ломбардијским варошима. На послетку покугаао је да од краља оцепи немачке кнежеве, али му то није испало за руком. Еад се Фридрих вратио са истока у Италију, пански војници (који су носили Петров кључ на оделу као знак) иобегоше одмах, а непријатељи краљеви у Ломбардији уплашени тиме морали су одустати од папе. С тога му не оетаде ништа друго него да са краљем закључи мир и да га од анатеме разреши. 5. Еад се Фридрих трудио, да своЈв царство обнови у свој сили његовој, тада му се појавише многе незгоде и сметње. Свога еина Хенриха, који је био хрђаво васаитан,

послао је био у Немачку као свог заступника и из Италије је му је давао упутства гата треба да ради. Али син је радије слушао речи улизица, који су му говорили: „Господару, за гато се покоравате увек вашем оцу, који је врло далеко и за Немачку се ни мало не брине ? Зар ви не знате, да је се он сам заклео, да Немачку и Италију никад не сједини V Тада се Хенрихово срце надимагае од властољубља. Он реши да ее од оца оцени и да кнежеве за себе задобнје. С тога их назва „господарима земље" и ограничи слободу вароши. Фридрих, који је знао гата су слободне ломбардијске вароши, бојао је се, да и немачке вароши не употребе своју слободу противу краља и с тога потврдн решење Х.енрихово. Кад је после син од њега отпао немачке вароши остале су му верне и он је видео, да би боље урадио да је радио против кнежева него против вароши. Кад је краљ Фридрих сазнао за издају свога сина и за савез са Ломбардима, крену се брзо у Немачку. Он је пошао без војске, али се надао на верност народа, и у томе се није ни мало преварио. Седамдесет духовних и светских кнежева решише на сабору у Регензбургу да је Хенрих крив. Али ову кривицу опрости му отац на молбу једнога свога пријатеља. Кад је доцније сазнао да опет спрома издају, он га ухвати и одведе га у Апулију. Тамо је на велику Фридрихову жалост умр'о у једноме тврдоме замку. Иете године (1235) које је краљ угушио Хенрихово издајство, празновао је још цар један радостан дан. Фридрих је био удовац и за жену узе лепу Изабелу, кћер Јована Беземље, брата Гихарда Давовог Срца, енглеског краља. Кад су дошли у Немачку свуда су их најсјајније дочекали, а нарочито у Келну. Десет хиљада грађана, сви на коњима и скупоцено одевени изађоше