Prosvetni glasnik

426

К А О Н А У К А

покуде и састоји се у томе, што за њом следује друго што год. Погато ми тражимо да сузбијемо све струје, које су гакодској дисциплини противне, и које пажњу и приљежаље спречавају, то ће бити добро, да сада овде редом изнесемо и казне, које учитељу стоје на расноложењу. При томе мора се узети у обзир и отежавање, које се но кад кад немаром и нередом ствара, али инак се и ту не сме изгубити из вида главни захтев. Као нрост облик понижавања мора се сматрати : издвајање од осталих ученика, и заузимање при стајању извесног положаја, који се сматра као бешчашће. Ови облици упливишу на осећања стида, и имају врло јак утицај на многе, али не на све. Њихова се јачина мења према назорима, које ученици о њима имају ; а после и од индивидуалне осетљивости њихов је уплив такође зависан. Ови облици казне довољни су за незнатније врсте нрестуна, али не за највеће. 0 почетка ове унливишу врло јако, али са поновљењем врло брзо губе своју снагу. При кажњавању вреди свакад нравило, које је искуством нотврђено да треба најпре употребити најблажије казне. На боље и осетљивије учеиике и сама наномена казне унливише са свим довољно, и за такве је етрогост савргаено непотребна. Оистем, који не зна ни за што друго, сем нонижавујућих тегаких казни, суров је и изложен је грубим иогрешкама.. Вадржавање од игре, као и задржавање у школи после часа, врло је осетна казна за младеж, па с тога би она требала да буде довољна н за озбиљније преступе ; а нарочито за немирлук и неваљале поступке у којим случајевима се она иојављује као карактеристична казна. Немирнима и кавгаџијама најбоље ће се стати на пут, ако им се украте оне слободе, које обично ученици имају.

За неморалност у настави обично се узима као казна израђивање задатака а сем тога, та се казна употребљује и за упорност. Тежина ове казне лежи у интелектуалом „Етп" (досадности , дуговремености), који је права мука за оне, којн немају воље ни за какву врсту књига. Ова казна има и умора, који долази од затвора и кињења због осамљености и одвојености. Ово се још може додати и моменту казне, којим се омаловажава, и онда ће комбинација тога имати врло осетног уплива као казна. Кад ее сва ова средства вешто употребе — похвала ; подстицање , нокуда, различити облици омаловажавања, затвор и израђивање задатака за казну — онда би требало да телесна казна са свим изостане. У свакој добро уређеној школи, у којој се све ове казне постепено по јачини и умешно употребе, и сви мотиви исцрпе — у такој школи неће бити потребно никаку другу казну употребити ; јер ће побројана средства бити довољна за све случајеве. Ученици који се не могу ни тим средствима савладати, јесу аномалија и изметци. За такве би једино средство било, да се сместе у неко место, где више природе образују једну групу. Неједнакост једнога разреда у моралном погледу исто је тако гакодљива, као и неједнакост у интелектуалном образовању. Требало би да има нарочитих оделења за оне, с којима се не може поступати онако као са већином. Где се телесна казна употребљује, тамо треба да се она сматра као највеће понижавање и бешчашће, и свакад да се на нриметан начин жигоше као нешто рђаво и гнусно. Њу треба сматрати као врхунац срама и бруке, и као једну велику увреду не само за личност, над којом се врши, него и за оне, нред којима се то чини. Над истим учеником не би требало да се више