Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

399

Међу тим ломбардијске вароши, небоЈећи се више цара, иодигоше опет дрске главе. Оне брзо пидигогае опет зидове Милана. На капијама су стављени стубови у подсмеј дару и његовој жени. У равници међу Асти и Павијом у највећој хитњи подигпута је једна тврђава, и у инат цару, а на част папи Александру, нрозвата је Александрија. Тако наоружани Талијани се нису бојали цара. 7 С муком је цар искунио војску за нов полазак против Италије. Са овом војском спусти се у Италију 1174 године и оггколи Александрију. Била је зима, и чешће кише оплажавале су и онако блатно земљиште. Болести и немоћи свију врста слабиле су немачку војску. Па ипак не хтеде Фридрих одступити испред варогаи , која му је за инат озидана. Седам месеци лежао је он пред њеним бедемима. У том стиже вест, да нротив њега иде велика ломбардијска војска. Са својим уморним трунама морао се цар брзо уклонити. а своје логориште сво снали. Овај зао удес није ни мало убио дух и надање Фридрихово. Он је очекивао да му стигне иомоћ од више немачких кнежева. Али пре свију очекивао је Хенриха Дава његовог најхрабријег ратног друга у ранијим ратовима са Ломбардима. Но Дав не дође. Хенрих је једнако сећао се старе мржње и није заборављао тужбе, које су ВелФИ нротив ХохенштауФена имали. Фридрих који је у овој невољи нолагао сву наду на силнога херцега, позва га на договор и Хенрих оде са својом пратњом у Еавену. Овде га цар опомену на многе доказе пријатељства и љубави, што му их је чинио, на земље које му је иовратио, и мољагае га и преклињаше да га не остави у тренутку кад је част њихове Немачке стављена на коцку. Узалуд! поноситог Лава

то не дарну. На нослетку цар му паде пред ноге преклињући га клечећи. И ово понижење немогаше умекгаати осећање гордости. Тада се приближи цару његова супруга и рече : „Драги господару, устани ! Вог ће ти номоћи, да се ти негда овог дана и ове велике дужности сетиш !" Цар устаде али Хенрих у пркое томе врати се у Немачку. Међу тим Ломбарди су се приближавали са счлном војском. У војсци су носнли варошку светињу, назвату царолиција. Ово су била једна црвена кола, на којима је стајало гвоздено дрво са гвозденим лигаћем. На врху дрвета био је направљон велики крст, и на нредњој страни крста био је насликан св. Амбросије загатитник вароши. Једна одабрана гомила грађана предузела је да чува ова света кола. Еод Легнана нападоше они на царску војску. Ту попадаше убојни редови Миланаца на колена и мољаху се, на очиглед непријатуљу, богу да им помогне у борби. По том започне крвава борба. Сам цар на врху своје војске борио се јуначки. Већ се победа нагињаше на његову страну. У одсудном часу 900 благородних грађана Миланских, који су назвати чета смрти, јер су се били заклели или победити или помрети, обновише усред битке заклетву и са свом жестином навалише на непријатеља, Они отеше главну царску заставу и самог цара оборише с коња. Његова војска држала је да је ои погинуо и поче бежати. Од све војске један мали део побегао је са царем и у томе им је номогла ноћ. И тако крвави дан код Легнана у 1176 години уништи рад од 20 година. Губитком тако одсудне битке цар је био принуђен да са ненријатељским варогаима закључи неславан мир на шест година. Такође са својим старим непријатељем, напом Адександром морао се измирити и у Венецији пољубити му напучу.