Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

сдужена казна. Његова штампара изгорела је са свима справама и дуго је трајадо, док је он подвгао нову штампару. Љегови помоћници разиђоше се, и на другим местима основаше нове штампаре. И сиротог трпљивца Гутенберга нађе несрећа ове такозване убилачке ноћи, и он своју новоуређену штампарију није могао више одржати. Он је морао да је уступи опоме, који му је дао новац, да је подигне. Но добри људи не нустише га да са свим нропадне. Др. Хумер, коме је сад штамнара прииала, повери му над истом надзор, као и падзор над штампаријом, коју је у Влтвилу отворио. Тада је у Елтвиду становао курФиршт и архијепископ Адолф. Он је мрзио грађане вароши Мајнца, а и они њега, јер су их његови најамници, кад је варош освојио, клали и убијали. Архијепископ Адолф узе и њега међу своје дворане. То је за њега била голема олакшица, ма да се не може рећи да је то била нека особита срећа. Он је добијао сваке године по једно одело и ослобођен је био од свију данака. Осим тога добио је право да сваке године 20 кола жита и двоја кола вина одвезе без ђумручине у Мајнц. При том још бко је ослобођен од сваке сдужбе у двору. То је било мадо да се живети може, а много да се умрети може. Извесно је ово: никаква благостања није дочекао, пуно заслужену награду није примио. Једно једино, што му је повећу радост доприносило, било је то, што је он свету отворио врата богатога знања. 0 тога сви ми кад наиђемо на какву лепу књигу, треба да благосиљамо човека, који је својом памећу и размишљавањем нашао средство, помоћу кога можемо све читати. Па ипак ои је умр'о године 1469. сиротан и изнурен несрећом, која га је кроз цео живот нратила. Вероватно је да је био ожењен, али деце није имао. Сахрањен је у старој Францишканској цркви у Мајнцу, где му

је један добар сродник нодигао споменик. Из његове породице био је он последњи. Неблагодарни свет дуго време није умео благодарити том великом човеку, који му је открио пут знању и науци. Тек у ово најновије време варош Мајнц одала је бдагодарност своме грађанину и нодигла му је споменик. Ово је извршено са ведиком свечанотпћу 14. Августа 1837. године. Ко дође у Мајнц не треба да пропусти да не види депу бронзану сдику Гутенбергову, јер је он отворио зиању и науци пут, на који нре њега нико није мислио. У почетку су калуђери називади вештину штампања паклени проналазак, јер он им је главни извор живота, т. ј. нреписивање књига, уништио. Али они нису могли лредвидети, да је бидо прошдо време сдепог веровања и да ће после Гутенберга доћи Лутер. 2. Проналазак артијо Најстарија позната врста артије бида је египатска артија, која је пра15љепа од лишћа неког египатског дрвета (Оургшз Раргшв) напироса. Оно је из рода трава. Расте око Нида и у Сицилији у стојећим водама. Од сламке овога панирног дрвета ољушти се кожа или жилице и то врло танко. Ва тим се простре по табли, поквашеној нилском водом, а по том се попрска врелом нилском водом. На први слој мете се други па се добро нритисне, носле се на сунцу осуши и угдади. Римљани су дуго унотребљавади ову артију. Урођеници Мексике правили су на сличан начин артију, пре шпанског освојења, од масдиновог дишћа. Израиљци су у време цара Давида нисади књиге на животињским кожама. Јонци у Мадој Азији иисади су такође књиге на кожама камила и коза, са којих је само длака осгругана бида. Доцније су коже мазане кречом и глађене. По вароши Пергаму у